Nova Evropa

него ли као одбрана једне тезе коју би хтео Жид да заступа. Уосталом, он сам каже — у уводу својих бележака, да »љубав за истином није уједно и потреба за сталношћу«; и. на концу, остајући савршено туђ политици: »Не тражите од мене никако да узмем учешћа у којој странци«... Прецизирајући своје држање, Жид надодаје: »Не говорите у мом случају о ,обраћењу,, — ја нисам променио смера; ја сам увек ступао право преда се, и ја настављам. Велика је разлика у томе, што ја дуго времена нисам видео пред собом ништа друго до простор и пројекцију мога властитог полета и жара, а сад идем напред, оријентирајући се према нечему; знам, да понеке моје неодређене жеље добијају облик, и да се мој сан налази на прелазу да постане стварност.« Жид каже: »Један добро схваћен комунизам требало би да фаворизује појединце од вредности, да црпе користи из свих вредности појединца. А појединац не би смео да се супротставља ономе што би све поставило на своје место, и одредило му вредност, јер би само тако држава могла добити најбољи допринос од свакога.« Пол Валери му се исповеда: »Кад би комунизам морао да успе, то би ми одузело вољу за живот«. Али Жид остаје одлучно при свом новом гледишту. Ипак, док он кличе Љењину и пљеска идејама Совјета, незаборављајући притоме судбину појединца у победи колектива, чини се да у свему томе постоји код њега једина тежња: ослобођење од литературе, и потреба непосредног силажења ка човечјој патњи. Кад би у томе могао да осети или види неки излаз и знак оздрављења, он би га несумњиво пригрлио. — »Јер« — каже — »апсурдно је претендовати да, у име будућности, треба осудити целу прошлост, да не треба признавати и ту, као уосталом посвуда, неку везу, неки наставак, те да дух који оживотворује, више или мање притешњен, није нигда престао да постоји« — Ако Жид и верује у победу Русије, и жели је, то је искључиво зато, »да се човечанство измени, да се омогући формација једног друштва на основама различним од ових које смо досад могли да познамо, да будућност не би била реприза и репродукција прошлости«. Јер бисмо се тада утопили у апсурду, и сви наши напори да се извучемо из садашњости били би жртвовани бескорисно и лудо. Жид је, уосталом, увек био од оних ретких западних личности које су истину схватале снажно, искрено, гнушајући се целом својом индивидуалношћу компромиса и такозваних идејних споразума. Он је осетио трагику човека, попљувана и осрамоћена, и он је — у томе савременом паклу — кренуо на пут по коме се данас креће низ светских писаца, све до Жан Счбћеппо-а, аутора »Канибала« и књиге »Обраћење на људско« (»Сопметчоп а! ћштајп«).

181