Nova Evropa

Оно што би вредело и требало да се осети, у целој овој панорами савремених сведочанстава која бележимо, то: је —- сведочанство мисли, импулс речи. Не занима нас форма нити стил. Осваја нас и интересује у првоме реду признање, исповест, испит савести, сведочанство мисли данашњег европског интелектуалца, данашње европске елите, које Kako Gućhemno каже — више и нема: »Постоје људи елите, али нема више елите... Оно од чега трпи овај свет, који неће да пружи дојам патње; оно што мучи овај свет, који · афектира сигурност; оно што чини, да је овај свет мртав док се он прави да је жив, — то је баш то, да је он без елите, да дух достојан поштовања и дивљења не зна више коме да пружи. ни своје поштовање ни своје дивљење; то је, да га је знаност преварила, да су га писци издали, да нема више некога за кога би служба да буде дужност; то је, да није више снага која би, у исто време, била и вредност«... Најтежа грешка савремене културе састоји се у томе, да је она изгубила »смисао човечанског«. Према томе, данашње наше друштво, данашња наша култура треба да се врате човеку и људскоме. Ова потреба повратка ка човеку, која се јавља код савременог европског интелектуалца, сасвим је у складу са расположењем и потребама једног друштва и једне генерације који су остали дуг низ година ван стварности, живећи у присенку једнога света богата искуством, сатурирана најсјајнијим и најблиставијим сензацијама. Предратни европски интелектуалац и литерат, сем понеких патника, били су више-мање представници салона, исповедници дриљантне фразе; све је то ишло у знаку символа и речи; мисао је била скривена у параболама великих израза. М, што је најтеже, постојала је дистанца између културе појединца и културе масе. Отуда данашњи крик нових западњака, који се осетише ван стварности, да се врате к човеку, да пронађу начин како да се оствари култура пука. Тако се и све ове конверзије Жида, Сиареса, или Ролана, маколико да су међусобно опречне у својим специфично личним нијансама, могу да протумаче као дубока потреба западног човека да се врати ка људскоме, ка једноставним и стварним патњама човека, од којих га је одстранила делатност једнога столећа које је оставило и сувише велике и непремостиве јазове између реалности и имагинације. Друга тумачења и значења која се приписују овим обраћењима превазилазе далеко суштину питања. Духови као Андре Жид остају вечно самостални, и онда кад се боре за опстанак колектива; они сви из све душе желе да уоче услове за једног нова човека, за нов хуманизам који би имао да се породи из овог нашег

данашњег испаштања и из ових наших заблуда. | Богдан Радица.

182