Nova Evropa

и пас бернардинац«. Међутим, Енглези имају и ријеч »ЈапаЈога« којом означују, међу осталим, и — крчмара! Додуше, ради се о сложеници; али ипак, кад би ријеч »Јогда« била набијена сугестивном моћи коју спомиње Г. Назор, у посљедњем случају било би остало бар нешто од јакости и гордости њена првашњег значења. У Шекспировој трагедији »Антоније и Клеопатра« каже ова посљедња, кад Антонија тешко рањена од властитог мача подижу к њој у гробницу, гдје се крије од Римљана:

How heavy weighs my lord! Our stremgth is all čone into heaviness ,,,

(Како је тежак мој господар! Сва се је наша снага изгубила у тежини...) Има ли, у овом контексту, ријеч »Јогд« значење које јој придаје Г. Назорг Нема ту више јакости ни гордости, јер су се оне изгубиле у тромој тежини клонуле материје. И зато ће добра глумица изговорити ријеч »lord« гласом устрепталим од самилости, а никако гласом који изражава удивљење пред нечим јаким и гордим.

Исто вриједи и за глас »а«, који је Г. Назору »глас дивљења и блаженства«, и који се »намеће сам данашњем дјетету, кад се оно нечему чуди«. Ја ипак знам да сам тај исти глас испуштао и онда кад су ми вадили зуб.

Нема право Г. Назор, да мајка неће никада казати: »Сине мој, проклето ти млико (е, ије) материно!« и даће у случају клетве испустити онај »мој«, викнувши: »Несрећни сине, и т. д«. Мајка, проклињући сина, може да нагласи ријечи »сине мој« на тај начин да ће оне добити значење: »Зашто си мој синг«

Уосталом, све је већ ово било речено у слиједећем пасусу могла чланка, на који се Г. Назор уопће није осврнуо: »Зар и израз дим', за који Г. Назор каже да је „осјећан као нешто вито, лагахно, и готово бијело', не изазива, изречен посебном акцентуацијом у опису једног пожара, слику нечег црног, густог, загушљивог, и тешког»« Г. Назор остаје при своме, да је »1« најсвјетлији и највитији између свих вокала, тврдећи да ако се је у ријечи »глиб« његова виткост погурила, »криви су томе консонанти који су се навлаш груписали око њега«. Али је била ријеч о томе да је »к у ријечи »дим« постало црно и тешко, уз исти консонант, услијед посебне акцентуације.

Ето, у томе је акустичко-физички став Г. Назора што он у гласовима као таковим види узрок (криви су консонанти) психичких догађаја, док спиритуалистичка лингвистика заступа противно мишљење. Фослер (Могајет), за којега Г. Назор мисли да заступа његово становиште, полемишући против Вунтове (М/штаћ) теорије, да у свим језици-

185