Nova Evropa

баш су сусједни сугласници који вокал ,/ укрућују и брусе, да својим оштрим врхом што љуће убоде у живо насртљивог дјечака«. Овдје је вокал »1« збиља укрућен и избрушен, те боде; али само овдје. Узрок укрућености и избрушености није у консонантима који се налазе уз »««, него у душевном стању пјесникову које је овдје и у овом случају избрусило и укрутило глас »м«. У томе је натурализам Г. Мазора што он гласове узима трансцендентно-статички, дајући им сталне психичке садржине (»Јер такођер сваки глас има своју душу«), те они фунгирају као узроци душевних доживљаја, док се процес одвија баш противно: поједини гласови добијају душу, увијек нову, од субјективних душевних покрета. Кад њемачки младић, у њежности љубавног очитовања каже својој дјевојци: »Гећ Неђе 41сћ«, или »Репке емл5 ап т1сћ«, гдје је укрућеност и бодљикавост, — није ли оно »%«, уз исте консонанте, постало меко и глатко као баршунг Не ради се ни о вокалу »« ни о консонантима »сћ« као таковима, него о два разна душевна стања: о враголастој пријетњи ружиној у Гетеовој пјесмици и о љубавној изјави младићевој, и ови душевни покрети дају гласовима сваки пут друго значење. Што су гласови »1« и »ећ« ван споменутих психичних доживљаја» — Механизиране и укрућене апстракције, истргнуте из два жива душевна покрета. Дакле, натуралистички празни шумови. Теоретски су интересантна само душевна збивања. Споменута два душевна стања: с једне стране пријетњу ружину која хоће да боде, а с друге стране њежно љубавно очитовање, сазнаћемо једино ако се пренесемо посебно у оба душевна збивања, обнављајући их у себи. (Аутентично је сазнање стваралачко самосазнање.) „Гласови »к« и »ећ«, као такови, потпуно су индиферентни у овом обнављању, те пријече чак стварно доживљавање, акоим се придаду сталне садржине; тако су они укочене и мртве натуралистичке схеме, расплињују се и ишчезавају у живом акту поновног стварања, а на њихово мјесто долази топла вибрација акцентуације, која ријечима удахњује душу и смисао.

Г. Назор налази велику разлику између ријечи »кап« и »капља«: »прва лежи мирно на листу; у другој пак као да се нешто узнемирило и напело, ал јој се хоће друштво да похита („капља те згодила')...« Али, не каже ли се и »кап га је ударила«р Овдје кап не лежи више мирно на листу, него се и њој хоће глагол да похита.

Г. Назор тврди: »Имаду Енглези ријеч Јогаф! којој сам се у младе дане... често дивио, и када јој нисам још знао значења; она ти се, због самог звука својих гласова, намеће да прозовеш њом нешто што је јако и гордо, па ма био то

184

SO