Nova Evropa

ним пословима није играла никакву улогу. Због своје помешане руско-германске крви — (један блиски Хартвигов рођак тврдио нам је, да су Хартвигови претци били Шведи а не Немци) — и поред музикалне сентименталности, и поред виртуозности на клавиру, — он није био нимало осећајни сањалица; напротив, у спровођењу својих планова и замисли био је реалан и безобзиран до грубости. Једино за своју љубљену »маћ Рус« (»матер Русију«) био је готов у свако време да ухвати за гб нож, и да без устезања скочи у ватру и у воду, — вероватно баш због те своје не чисте руске крви! Према томе, његово србофилство није било засновано на осећајној већ на чисто реалној подлози; па је због тога његова оданост према Србији и била онако изразита и непоколебљива. Од првог дана боравка, Хартвиг се је у Београду брзо снашао у нашој општој ситуацији, и још брже запазио оно што пре њега ниједан православан Рус, ни на Пјевчикову Мосту ни у Руској Мисији (посланству) у Београду, није био кадар уочити: да интереси Русије и интереси Србије ни у једном једином питању не иду у раскорак, већ напротив, савршено у ногу. Са Бугарском, због Фердинандових снова о васпостављању Византијског Царства, тај случај није био. Борбен по природи, а уз то огорчен противник старе дипломатске школе, Хартвиг је у револуцијонарном Београду ускоро и сам постао револуцијонаром, а самим тим и ускоком дипломатским. После Анексије Босне и Херцеговине, и после оног грубог Биловљева ултиматума Русији (да без поговора призна стање створено Анексијом), Хартвиг је био начисто да се руски вековни аманет на Балкану — сигуран пролаз кроз Дарданеле — може остварити само оружаном борбом, и то у првом реду с Аустро-Немцима а тек узгред са Турцима. А кад му се је то питање тако очигледно поста. вило, онда је за њега било јасно као сунце, да се тежиште руске балканске политике, »због крвне везе Србије са Словенима из Аустро-Угарске«, има што пре пренети из Софије у Београд. Па како је веровао у тачност својих закључака као у Свето Писмо, Хартвиг је тврдоглаво саботирао сва наређења из Петрограда која нису била у складу са тим његовим планом. У тим случајевима, он је правдао себе пред својом савешћу, да неизвршивањем таквих Сазоновљевих наређења он брани првенствено руске интересе, а тек у другом реду српске. Г. Јовановићу је бесумње познато, да је Сазонов — у току српско-бугарске кризе 1913 године —- отворено заступао бугарску тезу и повлађивао Бугарској у »историјом« јој намењеној хегемонији на Балкану. Хартвиг се у то време, напротив, свим силама упињао да уразуми Сазо-

243