Nova Evropa

нова, да Србија »територијално увећана, стратегијски обезбеђена, и морално задовољена, има за Русију неизмерно већи значај него Бугарска«. Док је Миловановић, неоспорно, највише радио на српско-бугарском савезу, у исто време Русија је предложила Бугарској, да војну конвенцију из године 1902, која се је ближила крају, продуже. Тим поводом Цар је позвао Фичева на кијевске јесење маневре руске војске, и — по повратку са маневара — Фичев је са руским војним изаслаником (пуковником Романовским) обишао целу обалу Црног Мора ради израде плана за евентуално искрцавање руске војске у Бугарску. Редакција обновљене конвенције била је готова за потпис новембра 1911, и по тој је Русија безмало признавала границе Санстефанске Бугарске. Хартвиг се је свим силама бунио против тог спрегања Русије са Бугарском; а срећом по нас, и Фердинанд је, такође, био против те конвенције, јер му је она затварала пут за Цариград, а он је хтео пошто-пото да постане византијским царем... Само под ових углом, дакле, треба посматрати Хартвигово »настојчиво« (тврдоглаво) заузимање за Србију, јер само тако може се разумети: зашто је Хартвиг, који је свом душом прижељкивао Сазоновљеву фотељу, или у најмању руку место амбасадора у Цариграду, — зашто је својом недисциплинованошћу стављао себе неједампут у опасност да на каквом српском питању заврши своју каријеру у Београду једном за свагда. Одмећући се од Петрограда, Хартвиг сасвим природно, у онако озбиљној европској ситуацији, није смео да стави своју акцију и своју каријеру на милост и немилост Николе Пашића, који је по карактеру био сушти антипод Хартвигу. А да код двеју столица не би између њих пао на земљу, Хартвиг је енергично заузео фотељу Николе Пашића. Другога излаза није имао. Заузети, пак, фотељу Николе Пашића, Хартвигу није било нимало тешко: Никола Пашић није био од оних државника који важна државна питања решавају за времена, — није никад истрчавао испред догађаја, да их упути жељеним правцем, ако је могуће, или да одмах »зграби бика за рогове«, као што је то Хартвиг радио у свом делокругу. Пашић је, и у спољној и у унутрашњој политици, био изразити тип онога што се француски зове »јаззвег-аПет«, јер је сва тешка питања одуговлачио дотле док му њихова решења сами догађаји силом не би наметнули. Велика способност Пашићева била је у сасвим другом правцу: као организатор и шеф политичке странке он је био необично способан, па му у том погледу нема такмаца у нашем народу за читаво столеће уназад. На његову несрећу, партијска »забота и работа«, како би рекли браћа Руси, није позитивна акција; политичка историја по-

244