Nova Evropa

данима, док се титула »банкар« обично идентификовала са појмом необично генијалне финансијске, економске, организаторне, и какве све не интелигенције; но криза је ову репутацију редуцирала на просте људске димензије: данас се знаде да су и банкари обични људи, које је ћудљивост неодговорног удеса довела тамо гдје су некада били, односно вратила онамо гдје су данас.

Који су разлози на дну банкарског слома у Сједињеним Државама Америке» — Чисто формално, ти се разлози приписују неповољним економским догађајима, који су — тамо од 1929 године — постепено привредну активност редуцирали на пола, те који су тијеком прве три године кризе обрачунали с егзистенцијом преко 5000 банкарских кућа и завода. Кад је у фебруару 1933 сваки улагач, велики и мали, изгубио потпуно повјерење у банковни систем и истодобно тражио да му се исплати депозитни салдо, онда је на сваки банковни завод — иако формално службеном наредбом дошао ред да обустави исплату.

Популарни гњев и нерасположење приписују банкарски слом укратко неетичким принципима банкара. Колоратурни говор предсједника Коозеуе1ћ-а (читај Розевелт, а не Рузвелт), дне 4. марта, пригодом његове инаугурације, у једноме од најпопуларнијих ставака овако поздравља представнике новчарства: »...Обиље свега лежи нам ето тик пред вратима, али се свестраној потражњи овог богатства не удовољава упркос тому што властитим очима гледамо гдје се благодат са свих страна нуди. А све то највише ради тога што су они који управљају измјеном људских добара тучени властитом ускогрудошћу и недостатком способности. Пословна пракса нескрупулозних „мјењача' стоји оптужена пред судом јавности, која њих и њихове начине осуђује и срцем и разумом. Кад је нестало профита као оруђа којим би вабили наш народ да слиједи њихову лажном вођству, онда упријеше заклињањем и сузама да изнуде поново по. вјерење јавности. У њих нема визије, а тамо гдје нема визије народ пропада.« Тједан дана касније Розевелт се поново враћа на овај предмет, овим ријечима: »Наша банкарска ситуација била је заиста лоша: једни од наших банкара показали су неспособност, други пак непоштење у баратању новцем јавности; фондове који су им били повјерени употријебили су било на спекулативне послове било у неразумне зајмове«.

Наравно, не треба заборавити да су то ријечи даровита демагога. Овакова и слична објашњења финансијске панике ограничују се тек на посљедице становите праксе, нипошто свеопће, мимоилазећи сасвим праве узроке болести. Тојест, овакова популарна тумачења траже у неетичким преступ-

247