Nova Evropa

znaju, da ih svaki stih staje mnogo muke, i da dugo i uvijek nanovo dotjeruju i ispravljaju, dok ne nadju onaj oblik koji njihovu doživljaju najbolje odgovara.

Po sonornosti Geteovih stihova, očekivali bismo da je ovaj pjesnik bio vanredno muzikalan, muzički obrazovan. Medjutim, koliko znamo, on je bio u muzici diletant. Niesova narav bila je skroz vizuelna. On i sam veli: »Nir sind eim. Volk zum Schauen geboren«. Ali, glasovne su impresije govora primarne, prirodjene, i to je ono što je Nazor htio reći s izrazom: »riječi-majke«. Govor i muzikalnost nisu istovjetne funkcije, kao što vidimo kod djece, koja često ranije znadu pjevati nego što боуоге, Poznato nam je takodjer iz patološije, da ima bolesnika koji su uslijed bolesti izgubili dar govora, a ostalo im je znanje pjevanja. Zato ne nalazimo protivurječja u tome, da Geteova slabo muzikalna i posve vizuelna narav talko fino osjeća sve nijanse i tonove u riječima. Isto tako dijelimo Nazorov osjećaj, da mu je »i« »slatko i bijelo«: vokali su nosioci tona kod govora, i mi spajamo sigurno stanovite slike, dojmove i osjećaje, sa stanovitom dinamikom i · muzikalnim elementima. Boju {timbre) tonova eo ipso kod vokala označujemo, kako je poznato, čitavim nizom najrazličitijih oznaka (kao svijetlo-tamno, tupo-oštro, puno-prazno, i а) Moguće je da je prof. Haler zaviknuo »А!« Када ти је уадјеп zub, ali mi liječnici znamo да vokal »a«, kada je izraz боја, dobija uvijek sordinu s pomoću glasa »u«: svi ljudi viču od bola saul«, jer »u« je onaj glas koji izražava bol, »brigu i stravu«.

Zašto mi sa stanovitim vokalima spajamo stanovite osjećaje, to ne znam. Možda je to nešto konvencijonalno, što smo primili jedan od drugoga; ili je možda nešto prirodjeno. Sigurno ima i nešto mistike u tome. Nazor spaja sa vokalom »a« čudjenje i divljenje. Antropozofi kažu: »U prirodnim pokretima naših ruku imamo A. Mi ih širom otvaramo kada začudjeni i zadivljeni hoćemo da obuhvatamo svijet«... Za Nazora je »i« glas najvitiji, a anftropozofi kažu: »U uspravljenoj hrptenjači иротпабето #«. Т га дгибе уокаје ата Код атторохоја (koje lično inače пе гагиmijemo) sličnih analogija kao kod Nazora.

Овзјебај ха мати роједнић уокаја postoji kod svakoga čovjeka, A s visinom vokala spajamo izvjesnu dinamiku, intenzivnost, jačinu. Ja mislim, da su tako nastale varijante »Mare«, »Kate«, i drugih imena (12 »Mara«, »Kata«), koje čujemo u Dalmaciji, Hercegovini, i po drugim krajevima Jugoslavije: »e« ima veću prodornu snagu nedo »о«, čuje se dalje, i tako je narod instinktivno postavio na mjesto muhklog ı tamnog »o« vedri i glasni »e«, te doziva »Mare«, a ne »Maro«. Ali se ne osjećam kompetentnim da u to dublje ulazim. Htio sam samo, sa svođa liječničkog# stanovišta, kratkom napomenom podumprijeti zanimljive nazore Vladimira Nazora.

Dr. Žiga 5ратс.

262