Nova Evropa

повјеснице рода Хрвата. Ови бенедиктинци спомињу се код Хрвата први пут за кнеза Трпимира.

За вријеме хрватских краљева, Петровопоље је било напучено, и брда су била заодјевена шумама по којима се ловио лов на крупну дивљач. У истоименом пољу биле су двије жупе; она у Грацу која и данас постоји, али под другим именом, а господује положајем и погледом над читавим пољем; и друга, у Бадњу, гдје је и данас црква Св. Ивана, на оним старим темељима саграђена, а око ње је римокатоличко гробље. Од времена хрватских краљева до навале Турака није се ту ништа измијенило.

Кроз лијепу и богату равницу Петровапоља, кад зими и у прољећу набуја ријека Цетина, промиче вода Чикола, која се за вријеме краљева хрватске крви звала »Пољчица«. Кад су Турци освојили Петровопоље, преокренули су 10] име у »Чикола«, те се и данас тако зове. Прича се у народу, да се једном у њој утопила нека баба »Чика« и по њој да се отада прозвала Чикола; али то не одговара истини: »Чикола« је ријеч турска и значи »воду која се пробија кроз врлети«, као што се и пробија, почевши од моста данашње вароши Дрниша, који су Турци установили на данашњем бреговитом положају као војничку тачку прозвавши га »Дерниш«, што значи »врата поља« (»пољска врата«), што његову положају потпуно и одговара.

За вријеме владара народне крви, у Петровупољу била је и црква Св. Цецилије, којој је темеље открио марљиви фра Лујо Марун. А ово се име, кроз сва бурна времена која су проживљавали Хрвати, до данас сачувало, те се оно мјесто као и земље око њега и данас зову »Цецела«. Током харања и продирања Турци су у Петровупољу све цркве срушили и огњем сажигали, како »Цецелу« тако и ону најстарију Св. Ивана у Бадњу; а ону на Грацу и више пута огњем похарали.

Да би се значај стародревне цркве на Грацу сачувао, за вријеме бана Спиранчића саграђена је мала тврђава у Петровупољу, а служила је за обрану цркве и поља. Кад је бан Спиранчић погинуо, у борби против Турака, у Прологу над ријеком Цетином, Турци су поново ову цркву срушили, али — по изгону Турака — фрањевци су је поново уредили и поправили и порођењу Пречисте Дјевице посветили. И данас на Малу Госпу слијева се ту народ петровопољски у највећем броју, држећи се вјерно традиције отаца.

Ну и Дрниш, којим су се Турци поносили и за њ гинули, није мимоишла судбина рушења; и он је једном био порушен, и то по наредби провидура Леонарда Фоскола, да не би служио као ратно упориште Турцима. Турски »Дерниш« разорили су хрватски четници и добровољци, које су у бор-

352

рана