Nova Evropa

крв не може ништа измијенити, — крв ће пробити кроз дух његових мисли, онечистити га, изобличити спознају, оскврнути тајне до којих би он имао приступ као свећеник. У суштини, то није друго до расизам. Живот сам није могао промијенити тијело и оспособити га за чин свећеника: могао се је Парије од свог дјетињства хранити као Браман, могао је тако живјети, могао се је школовати, могао је чинити духовне вјежбе, све му то није вриједило, — његова мисао никад није могла бити племенита као мисао Брамана. Индија дакле познаје расизам одавно; али га проводи, заправо, само у једној касти, у другима то није важно.

Перзија га, изгледа, није проводила. У огромним војскама које су излазиле пред Александра Великог, било је народа сваке боје и расе. Перзија, која је — како историчари тврде — дигла пред Александра војску од пола милијона, била је велика космополитска азијска мјешавина. На ономе мјесту то није могло друкчије ни да буде. — Египћани су, додуше, били раса, али су им неке династије биле страног, нехамитског поријекла. Они су у своје мистерије упућивали и људе који су били друге расе. Питагора је био Грк, и њега бијелца и »Индоевропејца« поуздано нису сматрали човјеком неке одабране расе: био је за њих туђинац, као и

сваки други туђинац. — И Мојсије је био, како изгледа, упућен у тајне египатских храмова, који су имали утицаја на цијели стари вијек. — Од Грка, расизам су познавали,

изгледа, само Шпартанци; али је то био — и то је врло занимљиво — тјелесни расизам: Шпартанац је морао бити див и херој тијелом, а свако тијело није било способно за напоре, за вјештине и за храброст, није могло издржати оно што је тијело Шпартанца могло издржати. По Александру Великом, расизам је у грчком свијету постао апсурдом: он, Македонац, дакле човјек другог народа, водио је рат за грчку културу; водио је војску на Азију, да грчкој култури створи нову домовину. Тешко је замислити да се у Македонији нису мијешали Скити, Грци, и Македонци. Дух Александрова доба, дух је космополитски. Та он се је и оженио. Перзијанком да би стапање било присније. А био је Александар духовно чедо највећег грчког филозофа, Аристотела. Његов физички брак био му је сликом духовног брака грчке и азијске културе, — слика брака што га је имала склопити грчка култура, да би оплодила тада познати културни свијет.

Римљанином је могао постати члан сваке расе и сваког народа. О томе свједоче дјела апостолска, у оном разговору што га је Св. Павле водио с римским Војсковођом (Д]. апост. ХХП/26-29). Павле протестује, како се смије бити неко ко је Римљанин; а Војсковођа, чувши то, зачуђено: »Је си ли ти Римљанин, ... ја сам тек по велику цијену добио то грађан-

411