Nova Evropa

balo da služi, čak i moć Države«. Tada je započela prava era slobode: »Zabrinuto nadasve savršenstvom i spasenjem individuuma, hrišćanstvo je demilitarizovalo Evropu, ugušilo politički duh. Naprotiv, antika — uznoseći do božanstva Državu — stvorila je bila veliku političku i vojničku državu...« 1 Evropa, koja je s pojavom hrišćanstva uspela da se kroz ceo Srednji Vek demilitarizuje, počela je da se ponovo, početkom XVI stoleća, dotiče Grk4 i Rimljana, u času »kad započinje svoju veliku političku i vojničku reorganizaciju«. Posledica je to Humanizma i Renesanse, — to je tragični početak velikoga preloma, koji je bolje nego iko drugi osetio i predvideo Makijaveli: mračni svedok prevladjivanja Države nad individuumom, supremacije paganstva nad hrišćanstvom. Skala sukoba počela je da skače, dok nije dosegla svoju kulminaninu tačku koncem XVIII i početkom XIX stoleća, kad »zapadna civilizacija nije učinila ništa drugo do da je sve to više izdišla pađćansko shvatanje divinizovane Države i hrišćansko shvatanje slobodnog i suverenog individuuma«, Naš je vek pronašao ova dva dobro i Jasno odredjena pojma: paganski i hrišćanski, Za рабапзко pojimanje, Država je predstavljala cilj i svrhu, dok je za hrišćansko pojimanje Država — kao i svaka svetovna moć — bila tek prolazno sredstvo da se dosegne cilj, koji nije bio od ovoga sveta, Zato se dešava, da »mi danas živimo u stanju stalnih suprotnosti, Obitelj, društveni život, običaji, moral, nose hrišćanski upečatak; politika i rat nadahnjuju se klasičnom i paganskom tradicijom; pravo, književnost, filozofija, umetnost, istorija, podvrgnuti su dvama suprotnim uticajima, Hrišćanski se duh društvenog života i običaja nepresiano sudara s paganskim duhom rata i politike, i to u pobrkanim i gluhim udarcima, čije nam pravo značenje Sotovo uvek izmiče,«

Najteža i stvarno »jedina suprotnost sastoji se u tome, da se zapadna civilizacija vraća već od tri stoleća ka padšanstvu, ali da se ona u isti mah i sve to više hristijanizuje u izvesnim slerama a paganizuje u drugima«; i u toj nejednakoj zbrkanosti hristijanizovanja i paganizovanja leži sva teška zagonetka naše unutarnje drame, — »U stvari«, — nastavlja i završava Ferero — »u svakoj zemlji postoje dve rase: židovsko-hrišćanska i drčko-rimska; i najveći deo neslog4, Које uznemiruju našu epohu, radjaju se i nastaju iz sukoba u kome se ove dve rase nalaze«. Hitlerova Nemačka konkretnim je primerom ovoga sukoba, ovako iznesenoga u Fererovoj analizi; ova ide dotle da prihvaća ranija svedočenja nekih odličnih mislilaca koji su zabeležili, da mi u suštini cele naše krize prisustvujemo »agoniji hrišćanstva«, Agonija, koja u začetku znači borba, antagonizam, sukob, a koja završava time da predstavlja pomračenje, sumrak, tinjanje {Unamuno).

399