Nova Evropa

zapadna civilizacija nije stvorila ništa novo, već se oSraničila nato »da aktivizuje revolucijonarne snage koje su već od čitavog jednog stoleća bile na snazi: urbanizam, sibaritizam, plutokratiju, imdustrijalizam, individualizam. ... Jedna civilizacija ne može da bude čist elan, da se sva pretvori u plinast pokret, jer ovaj ne bi mogao da ima nikakav drugi cilj do užurbamost.« Suprotno od Kročea, koji ne može da oseti, ili neće da prizna, da je očaj m kome se danas nalazi zapadna duhovnost samo tragična konzekvenca ranijih revolucijonarnih спаба, Ferero ne prestaje da tvrdi da »mi takodjer imamo potrebu za jednom normalnom političkom i estetskom disciplinom, za uzdama koje bi trebalo da nadomeste one što ih je XIX Stoleće upotrebljavalo, a koje je Rat raskinuo ...«. Ferero vidi, zapravo, celu #таб ки naše savremene civilizacije u tome što oYa civilizacija, koja se smatrala najhumanijom, nije mogla da spreči krvoproliće; i što je »kroz četiri sodine posekla više ljudi neso

li svi ratovi od osnivanja Rima do 1914«... U kobnom sukobu koji postoji izmedju rata i mira, Ferero vidi svu tragšiku zapadne civilizacije: »Evropa se« — kaže on, — »nalazi u su-

mračnom stanju, koje nije više rat, ali koje nije još, i koje neće još za dugo vremena biti, mir«,

Ulazeći u samu srž savremene krize i u iemelje naših tradičnih suprotnosti, Ferero pronalazi, da je dubok razlog ovima d sukobu koji postoji izmedju našeg hrišćanstva i pašanstva, koje dualistički razdire našu dušu, predstavljajući u tome sukobu celu našu duhovnu dramu: „Hrišćani 1 рабаш« — kaže on —, »mi Živimo таједпо: Ђаб а једпов dualizma, koji je suština sve naše istorije, a koju mi ne poznajemo. Svi bez razlike, povučeni strujom savremene aktivnosti, čini nam se kao da smo svi zajedno, dok u stvari mi to nikako nismo.« I Ferero daje konkretnu sliku ovoga dualizma u opisu jedne savremene obitelji:

а) Обас, бохек od posla, родитефап 1 акуап; čovek od akoije i od politike, spada potpuno u sferu Griko-r imljanima;

b) žena: hrišćanika;

с) sin, oscilirra izmedju oca i majke. Neodredjen i meodlučan, on predstavlja celu tragičnu suprotnost naše civilizacije, i »veliki sukob izmediu paganstva i hrišćanstva«,

Ali, šta je u suštini i stvarno, hrišćanstvo? — Ferero odgovara: »Hrišćanstvo je negacija rata«, Već svojom pojavom, hrišćanstvo je predstavljalo revoluciju u Državi, Očišćeno 1 dovedeno na svoj početni oblik, hrišćanstvo je pri svom porodjaju predstavljalo oslobodjenje individua od faraonskoS pojimanja Države. — »Individuum« — analizuje Ferero — »nije više bilo sredstvo Države, već je Država postala sredstvom individuuma; individuum i njegovo spasenje, |, ј. пјевоуо тоralno usavršenje, postali su vrhovnim ciljem, kome je sve tre-

398