Nova Evropa

ства«), и главни део кривице приписује Достојевском, док узроке налази несамо у склопу идеолошких питања, која су оштро делила ова два писца, већ и у цртама личног карактера генијалног аутора »Злочина и казне«. Болна осетљивост Достојевскога, услед које се са неповерењем односио према сваком без изнимке, јачала је још са горким сазнањем велике социјалне разлике и материјалне неједнакости. Њега је начисто вређало »барство« (од непреводљиве руске речи »барин«, која значи и припадност високим друштвеним круговима и одличну морално-духовну квалификацију) Тургењева, а гушило га је властито »разночинство« (од »разночинац« — осиромашени племић, мали, скромни чиновник, у социјалном и моралном смислу); сметало му је Тургењевљево богатство, и лична беда, која је од њега тражила замарајућу ужурбаност рада, што је уништавало његово здравље и умањивало уметничку вредност његових књижевних дела. Усхићен Тургењевим као писцем, Достојевски га није трпео као човека, иако сам Тургењев за то није давао повода. Више свега, убеђен словенофил Достојевски није могао опростити Тургењеву његов европејизам, његову љубав према Западу а тобожњу мржњу према Русији. Тургењевљева јунака Потугина (»Дим«), који веома оштро говори о својој отаџбини, он стално идентификује са писцем, и овоме лично приписује мисли и тврдње његова јунака. Достојевски је пребацивао Тургењеву: атејизам, русофобство, и германофилство, постајући у својој раздражености несамо тесногруд и ситничав, већ нехотећи рачунати ни са чињеницама. И није се задржао на томе, већ је у својим »Бесовима«, у тенденцијозно-карикатурној форми, насликао (у Кармазинову) Тургењева, као што је у појави Фоме Опискина (»Село Степанчиково«) дао пре тога окрутну карикатуру Гогоља. Потиштен безбројним и неоправданим нападајима, Тургењев је тада одлучио био сасвим напустити књижевност, и са тугом у срцу писао своме брату: »Литерарна моја каријера свршава се заувек, и моје се име неће више појавити ни под каквим самосталним делом«... И кад је издао своју задњу, опроштајну приповетку »Доста« (»Довољно«), Достојевски је одмах одговорио злобно-немилосрдним памфлетом »Мегс!!«. А о тој приповести »Доста« рекао је чувени критичар и историчар А. Н. Веселовски, да »немамо у целој књижевности ништа слично растанку жива човека са животом и са својом судбином«. Она је писана управо »с крвљу срца«, како се једном изразио сам Тургењев А. ИМ. Херцену. Тек на познатој Пушкиновој Прослави у Москви (6. М!. 1880), под сеном великог народног песника, помирила су се ова два чувена руска писца; званично је свађа међу њима окончана, али је горак траг заувек остао у њиховим срцима, који је онемо-

448