Nova Evropa
правди, и истини, те истакнуто место заузео несамо у руској већ и у светској књижевности. Он је усхићивао своје савременике, али их је и доводио до очајања својим ставом чистог уметника, па држимо да је вредно на томе се још мало посебно задржати.
II
Тургењев, тај најевропскији од свих руских писаца, несамо да је сјајно и исцрпно приказао једно значајно и важно раздобље руског друштвеног живота, већ је такорећи оваплотио у духу свога стварања руску душу, те тиме и суштину руске књижевности. Он је одмах и добио признање од читалаца и од критике, који су га уврстили у коло својих љубимаца. При свем том, Тургењев је доживео много неприлика. Он је имао да окуша поругу, па чак и мржњу. Његов животни пут није био посут само ружама; обиље незгода, чињених му и од блиских људи, тровале су му дане, отежавајући стварање, а лишивши нас можда још којега ремек-дела. Он је много и окрутно био нападан од неких својих савременика, који су и у његовим делима и у личном карактеру тражили побуде за своје отровно-жучне стрелице; међу овима је читав низ најславнијих и за своју домовину заслужних имена, будући да се Тургењев свадио несамо са појединим особама већ се разилазио са целим генерацијама, са појединим социјалним групама и друштвеним правцима. Понеки знаци мржње и понешто блатне клевете било це изливено и на његов свежи гроб, али су то били осамљени удари већ прохујале олује. Неразумевање савременика удес је многих књижевника, али можда ниједан руски писац није изазвао противу себе толико отпора и нападаја као Тургењев. Крај свих својих неизбежних човечанских мана, Тургењев је, у огромној већини случајева, био тек у најмањој мери крив, иако је сав терет друштвене осуде падао на њега. Треба се сетити, например, његове свађе са Толстојем, која је трајала седамнаест година, а изазивачем које се никако не може он назвати. Такорећи, у часу кулминације те њихове свађе, Тургењев је — на међународном конгресу књижевника у Паризу (1878), како смо напред рекли, назвао свог »личног непријатеља« Толстоја »великим писцем земље руске«, чиме му је намерно отворио пут к светској слави. Још много дубља и карактеристичнија била је његова чувена свађа са Достојевским, која је имала и чисто литерарних последица. Млади учењак Ј. А. Никољски (који је трагично погинуо у Совјетској Русији), темељно је проучио и изнео ову тешку и тужну епизоду у својој објективно писаној књизи (са поднасловом »Повест једног непријатељ-
447