Nova Evropa

Стварно, безброј тајанствених покрета људског срца, много штошта што нам је у нама самима несхватљиво, може да се тумачи само тако да смо бића која долазе из вечности и да се опет у њу враћамо. Читав свет чежња, неутољивих чежња, живи у нама, те човек тај свој унутрашњи свет с правом назива безграничним, јер он долази из безконачности за којом стално жуди. Стално незадовољство са самим собом и својим радом, немогућност постигнућа среће, наше вечито тражење, наша стална лутања, неутољива наша жеђ за нечим несхватљивим, за нечим вишим, — све су то докази да смо створења чије битисање није ограничено само на овај тренут, који називамо људским животом, већ да се простире и даље у вечност. И уколико је човек на већем степену душевног развића, утолико је живља и његова вера у његово вечно трајање после смрти. Многе изјаве великих људи ово стално понављају, и то њихово уверење није, како то многи материјалисти тврде, резултатом неке надувене таштине и људске обести, него баш противно: генијалан човек, тојест стваралачки дух, самом је себи несхватљив; он у себи осећа извесне душевне силе за које верује да му их је дала нека виша сила, и сам за себе осећа да је посредник гласа божјег. Феномен генијалности не можемо да схватимо и да протумачимо само на биолошкој подлози; али, ако претпоставимо да у сваком човеку има нешто више од оног што видимо, и да се с времена на време рађају бића којима је дато да божанствена својства која се и у другима налазе — самоу латентном стању — испоље, онда се приближујемо истини, или је бар наслућујемо.

Сваки час чујемо, да религије све више нестаје. Ако се под религијом не мисли на њене спољашње форме и манифестације, него на њен морални утицај на живот човека, онда је ова констатација тачна. Све је већи број људи који не увиђа пресудну важност етичког владања, како за њих саме тако и за цео свет и његову будућност. Ово може да се протумачи само тако да они веровање у бесмртност душе схватају за детињасто и застарело; они наиме мисле да је та вера добра за просте сељаке и за нижи свет уопште, а да они, просвећени људи са високом културом, могу да буду и без ње. Мако многи ово не кажу отворено, а други опет то осећају само несвесно, неводећи о томе рачуна јер су се потпуно одучили да се баве оваквим питањима, ипак нам цео њихов живот јасно показује и доказује, да верују само у оно што виде и осете, што могу да опипају и да окусе, те да крајњи циљ и сврху живота налазе само у материјалном успеху, у благостању, и у личним уживањима.

67

=

alana нв нанео 2