Nova Evropa

може видети у овим квартовима пуно »потиштујућег безнађа«. У свим нашим путописима о Далмацији говори се много о лепоти пејзажа, о мору крај раскошних вртова, о уметничким споменицима; али, поред излетничког изгледа Далмације, ми налазимо у Сплиту, у Дубровнику, у свим далматинским градовима, страшне изгледе беде и очајања, невероватне животе, начине живота у забаченим улицама. Једна шетња кроз испреплетене кутове из којих бије задах векова дубоко нас потреса.

На другој страни Града, покрај утврђених јарака, одакле се нижу бастиони са торњићима у сликовитој разноликости пут врхунца утврђеног брда, шуми звучно из дубине земље једна река-понорница, уљено зеленкаста и суморна. Туда води камени мост на црногорски пазар који Његош спомиње у »Горском Вијенцу«. На томе месту су млетачки лакрдијаши изводили своје игре. Некада су Црногорци продавали ту своје производе, а данас продају на обали са сељацима из Боке, и тај пазар је призор врло живог и сликовитог комешања у одређене дане. На устајалој води одражавају се утврђења што завршавају над реком равним бедемом. Од шума воде пејзаж прима неку чудну звучност: брда пуна језовитих котлина, зидине по којима расте бујна трава. Мале куле-стражарнице, четвртасти прозори, и уске просеклине на зидовима, гледају у брда необичног облика. Понегде, на бедему, које убого стабло, ту и тамо у хриди таман грм и суморно цвеће крша. Пред тим призором помишљамо на фантастичне пејзаже, позадине слика старих италијанских мајстора. Са затвореним видиком, опасан поцрнелим зидовима обраслим бршљаном и маховином, Котор је суморан и заборављен као какав стари саркофаг. Његова прошлост је бурна и раскидана као што оштре црте његових утврда вијугају испресецано и мрачно. Један натпис из ХМГ века, на јужним вратима, показује да је ту одбијено турско бродовље. а под сводом главних врата, код обале, други натпис спомиње славу бранилаца опседнутог Котора. Достојанствене, светле утврде Дубровника јесу слика његове прошлости као и грађевине које нам хармонично евоцирају време сјаја и цвата. У Котору, само тужни фрагменти казују судбину овога древнога града кроз који прођоше чете Римљана, Келта, Илира, Авара, Лонгобарда, Словена, Франака, и Византинаца. Сарацени га опљачкаше у давнини, Бугари га спалише, а најзад га опустошише и Монголи. | |

У историји се Котор спомиње први пут у УП столећу после Криста. До године 1185 био је у власти Византије. Као део византијске Далмације имао је своју самоуправу. Споменуте године завладао је њиме велики жупан Стеван Немања. Под српском влашћу остао је Котор све док нису изу-

124