Nova Evropa

би хтео да уђе у човечност давних људи, у њихове страсти, склоности, и борбе, бројна имена племића која дођоше до нас. Било би врло тешко оживети то време да буде занимљиво у једном реалистичком историјском роману. Ми знамо, да су племићи градили цркве, даривали их — за спас душе драгоценим стварима, да су подизали величанствене олтаре, којима се дивимо по которским црквама, знамо да су проводили живот у јунаштвима и славама витештва, браниоци вере; али не постоји ниједна интересантна и дирљива повест о њима, као што на пример кронике причају готово о сваком старом француском граду понеки драматски догађај везан за живот знаменитих личности из давнине. Живот пука у прошлости такођер нам је врло мало познат у појединостима: било је љутих борба с племством, али ништа поближе о томе не знамо. Сва прошлост Котора делује као нека апстракција, због празнине и једноличности збивања; она нас не може узбудити, оставља нас хладнима као гробови заборављених племића у которским црквама, јер нам није остало јачих докумената човечности, као што их налазимо у историји Дубровника, из времена великог потреса, или других старих градова. Машта становника овога краја као да је ограничена природом пејзажа. Противно него у Дубровнику, који је плодно развио италијанске утицаје и створио важну литературу, у Котору и Боки поезија на народном језику уопште се није никада јавила; можда зато што је племство било већином задојено туђинским духом. Додуше, у ХМЕ веку, Котор је имао неколико латинских песника, међу којима је најзначајнији Бернард Пима, покопан у једној которској цркви; он је опевао Котор у хексаметрима...

Мењајући често господаре, живећи у трзавицама због сукоба различитих интереса, бојећи се дуго Турака (који су га још 1657 узалуд опседали два месеца), Котор је имао судбину утврђеног војничког града на граници. 1378 Котор је био нападнут и опљачкан од Веторија Пизани, млетачког адмирала. Неколико земљотреса и пожара у ХУГ и XVI веку уништише готово све његове палаче. Куга и губа таманиле су становништво неколико пута. То је један од оних тужних градова где је дух присиљен да ствара слике које су нестале, и да обнавља, по урођеној склоности, изглед ствари у минулом времену. Од тридесет цркава што их је Котор некада имао, остало их је свега пет-шест. Цркве, које су врло занимљиве и богате, те по који споменик, натпис, остатак грађевине, показује прошлост овога Града у чијим се улицама, под неким јаким сводом што их спаја, осетимо наједанпут у Средњем Веку. Тако, например, пред једним надгробним натписом, на латинском, у зиду покрај Катедрале: »Овде у гробу почива змија, сада блага голубица,

126