Nova Evropa

умни пастир Михаел, пун побожности, Леонов син, рођен у овом Граду. Окајавши љагу греха, љубитељ правде, а благом речи осветник злочинства, умре 1205, и дође у небеска краљевства... « На дну једне улице, кандило гори пред ликом распетог Христа на зиду цркве Св. Марије, из ХШ века. У сетној сликовитости те позадине осећамо побожну душу романских вароши. У тој цркви је тело блажене Озане, Црногорке, благе горштакиње која је пре четири стотине година сишла у Котор да служи код господе, и ту живела и умрла светачки. Једно велико, старинско распело влада полутамом: прсти ногу су свинути у језивом болу, руке укочене и сухе као у скелета; незнани стваралац тога дела, неки даровити примитивац, изразио је ту свемоћ смрти, и то лице, утонуло у таман мир, има дивну резигнацију, која је ипак сасвим човечанска. Почетком ХУП столећа, неки су писци држали да је то дело Микеланџелово... Православна црква Св. Луке, саграђена 1195, има диван иконостас, старосрпску радњу: у тешкој позлати сјају се старе светачке слике; једно распело, уметнина византинског барока, пружа руке пуне сунчаних зрака у тајанственом полумраку, где гледају туробно озбиљне очи икона. До те цркве је велика црква Св. Николе, подигнута почетком овог века. У простору за олтар има неколико слика које нас сећају мадона из Сијене, из раног доба.

Кад се занесемо шетњом кроз испреплетене, кривудаве улице которске, излазећи као на светлост на његове тргове, окружене високим кућама са којих се смеши цвеће на поцрнелим балконима, осетимо наједном дух столећа јаче него у старим градовима где је све остало нетакнуто. Укаже се на преосталом зиду, поред новијих кућа, диван готски прозор кроз који се види небо; под сводом неке улице открије се украшено прочеље палате које више нема; угледамо неки ренесансни зденац или старе степенице у дворишту које племићске куће; заокупи нас пролазност дубока и неизразива као звуци звона у овом Граду катедралске тишине, У ноћи, одбијају сатови са торњева као да време одјекује негде из подземља, или из мора, и расипље се над Градом тајанствено и хладно. Катедрала старинска, још из ХП века, пуна сетне тишине и благе полутаме, има ванредан олтар и анђеле од мрамора, сањарски лепе у свом ставу; мајсторски израђене барељефе, који приказују појединости муке Св. Трипуна, и особите примере резбарске уметности, у сребру. Један прозор јединствен је по хармонији украса и чистоти линија; мисли се да га направио Вида, градитељ манастира Дечани. Ова црква је најстарија романска катедрала у Далмацији. Прошлост Града везана је за њу. На њену тргу држи се, сваке године, велика свечаност у славу заштитника града, Св. Трипуна; она показује колико је овде народ побожан и везан за

127

нара