Nova Evropa

јуначке браће Ивановића и другова из Доброте и триполитанског гусара Хаџи-Ибрахима од Анатолије, при ослобођењу Рисна (1648) и Херцегновога (1687), и за провале Мехмед паше Скадарског у Црну Гору (1785).

Мјесто је постигло врхунац благостања половицом XVIII вијека, када су Прчањани са Пераштанима и Доброћанима држали у својим рукама трговину Црне Горе, Албаније, и једнога дијела Грчке. Тада њихови бродови плове Јадранским и Средоземним Морем, оснивају се прчањске трговачке куће у Венецији, Коринту, Цариграду, Смирни, и Александрији. Око године 1300, Прчањ броји четрдесет што већих што мањих лађа и деведесет патентираних поморских капе тана. Пучанство је било нарасло до 1400 становника. Године 1704, Прчањ је добио од млетачког Сената аутономну опћину са називом »Сотипа« и са свим правима и повластицама које је тај наслов обухватао: Прчањани су ослобођени од сваке државне дажбине, а сваке године су од млетачког Дужда примали на дар сб. У ХУШ вијеку саградили су већи дио красних кућа и палача, и своје лијепе цркве и кућне капелице. С благостањем напредовало је мјесто и у просвјети. У фрањевачком самостану Св. Николе постојале су, од године 1739, основна школа и стручна школа за поморство, као и апотека. Прчањ је дао науци неколико јаких људи (у XIX вијеку браћу Михниће) и народних пјесника и књижевника (у ХУН—ХУШ вијеку, Дон Ника Луковића), а нарочито неустрашивих поморских капетана, међу којима ce — y XIX вијеку — највише истакао кап. Иво Висин, који је са малим бродом на једро опловио свијет и зато добио од Аустрије бијелу почасну заставу »Мегно паман«, која ни прије ни касније није била подијељена никојем другом поморцу. Варошица је у то доба учествовала у пуном културном животу тадањих просвијећених крајева, што свједоче богате кућне библиотеке, слике, покућство и сребрнине, често од знатне умјетничке вриједности. Ријетко се дешава да се једно тако малобројно насеље само својим радом и напорима без помоћи са стране ријетким замахом у размјерно кратко вријеме домогло толиког угледа и толике моћи.

бито након потреса 1563 и 1667) и сусједних мјеста (Шкаљара, Богдашића, Ластве, Тивта, и Стрпа), па из Црне Гореи Херцеговине и, у неколико случајева, из Албаније. Догодило се васупрот, да су — у вези са јако развијеним трговачким пословањем —- скоро све прчањске породице насељавале у Млетке поједине своје огранке, који су тамо стално и остали, као што је случај и с другим бокељским породицама. Ови су вјерно чували свој језик, обичаје и традиције роднога краја. Вриједно је истакнути, за нацијоналну свијест Прчањана, да се у Прчању у црквама читала Св. Миса старословенским језиком чак и у јеку владавине Млетачке Републике, и одржавали се у жупској цркви сви црквени обреди у народном језику.

144