Nova Evropa

Постанак и развитак бокељске морнарице. 1

Оно што поуздано знамо о Котору, мало је, и готово без значаја напрама томе што, гледајући мало дубље у саму ствар, можемо тек издалека наслутити. Ова неизвјесност имала је за посљедицу да смо постали преопрезни, те да гледамо на которску прошлост кроз конвенцијоналне представе, и наш суд зависи углавном од тога с којег се нацијоналног становишта хоћемо поставити.

Путник који, разоноде ради, најприје походи Раб, затим Сплит и Дубровник, једва се и зауставља на которским вратима, а већ га ту чека ауто који ће га водити серпентинама уз Крстац напрама Цетињу. Једва понеки и сазна, да которска морнарица опстоји већ од године 809, дакле још од времена Карла Великога. Но, што је заправо та морнарица» Да ли удружење грађана и сељана, са задаћом да својим члановима подијели часне наслове и да приређује сваке године свечану поворку, гозбу и игру пред Катедраломг Или једна важна јавно-правна установа за вођење пристанишне полиције, за узајамну помоћ бродовласника, и за наоружање ратних бродова, који су били љуте бојеве за славу Млетачке Републике» — Потешкоћа која искрсава ако бисмо хтјели продријети до језгре саме ствари, долази од једне побожне легенде, која је преудешавана једно десетак пута напрама тренутном вјерском и политичком расположењу, — толико је било незгодно, раније ако не и сада, написати цијелу истину о которској прошлости!...

Већ сами постанак Котора загонетна је ствар. Неки вјерују да је которско име допутовало кроз вијекове из Мале Азије преко Тракије у Подунавље, а одавле, под притиском Словена и Авара, у Босну и даље у Боку. Ако је та сеоба збиља извршена, она спада у МГ вијек, дакле у вријеме царева Јустина и Јустинијана; а Теофан приповиједа (у својој »Хронографији«), како је побожни војсковођа Нарзес допринио да се оснује у Цариграду један манастир који је — судећи по наслову — морао припадати Которанима. Тај се манастир налазио у самом градском центруму, недалеко од знаменитог Студиона, што нам допушта да слутимо, да није био само сијело побожности, него и знаменит културни расадник, па ваљда и болница и одмориште за путнике. У Цариграду је тада морало бити много избјегличког свијета из которске околине. Кроничари спомињу преписку што ју је рисански

157