Nova Evropa

бискуп Себастијан водио с Цариградом, с Антијохијом, и с Александријом, а Цајлер мисли да се Ришњани нису селили (године 592), приликом словенске најезде, као што су Љешани, у јужну Италију него равно у Цариград. У сваком случају, Которски Манастир у Цариграду спомиње се неколико пута, напоредо с Далматинским Манастиром, у Теофановој »Хронографији«. Обадва та манастира била су установе великог значаја, и била су у пуном цвату све до почетка МШ вијека, т. |. до времена борбе око икона. Но кад је Леон Ш, након успјешне одбране Цариграда од Сарацена, кренуо да из темеља преуреди државу, непрезајући ни од најоштријих мјера и ударајући нештедимице по свима онима који су му стајали на путу, ове промјене извршиле су свој утицај и на судбину Далматинског и Которског Манастира. Онај први је претворен, наредбом Константина М, у војни стан, а ништа не знамо о судбини далматинских калуђера; али није искључено да су они, с осталим грчким редовницима, побјегли у Италију и ту ступили у контакт с франачким бенедиктинцима а поименце са знаменитим Фулрадом, опатом Св. Дениса. Сва је прилика да су Франци, посредовањем ових калуђера, упознали наш свијет, те да је тиме напоредо с реформом латинске писмености (»каролина«) створен био и терен за пропагандистички рад Ивана Равењанина. Али, док су далматински калуђери на тај начин прешли у табор противника Источног Царства, которски игуман Јосип знао је поћи у заточништво заједно са студионским монасима, па се тако догоди да је доживио и благодат повратка царске милости, кадгод би настала промјена у царској политици. Тако је Јосип, мало пошто се вратио из заточништва, позван да посвети вјенчану везу између цара Константина УМ! и Теодоте. Готово у исто вријеме боравио је у Цариграду и которски бискуп Иван, један од учесника у другом Никејском Сабору. Ако к томе замислимо присутност потомака најбогатијих рисанских грађана, и вјеројатност да су Бокељи уживали већ онда у Цариграду неке од повластица којима су одликовани касније Паштровићи, онда нам неће бити тешко да разумијемо и могућност догађаја које смо преузели да укратко опишемо.

У другој половици УШ вијека дошло је у Италији до крупних политичких промјена. Егзархат је пао у лангобардске а затим у франачке руке. Главни град провинције, Равена, ратно пристаниште Источног Царства, бијаше потпуно опустио. У Равени је опстојало занатлијско удружење морнара и рибара, које се је — неимајући увјета за опстанак под лангобардском владавином — преселило у млетачке лагуне, у Хераклијану, гдје је Византија имала своје највјер-

158