Nova Evropa

није присталице. Но када је Ирина збачена с византијског пријестоља (803), те је у Млецима (804) устројена нова, револуцијонарна влада, која је отворено прешла на франачку страну, настаје питање, шта се тада заправо догодило с том негдашњом равенском, касније млетачком, морнарицом» Зна се да су такозвани »присталице царице Ирине« водили живу политичку пропаганду по цијелом базену источног Јадрана за успостављање легитимног стања, а можда је у вези с тим и личност Андреација, презименом Заратинис (или Сараценис), који је дошао са сјевера (из Задра») у Котор, водећи са собом, осим много свијета и новаца, и двије кћери, од којих се старија удала, док је млађа Теодора, како тврди легенда, одбила прошњу Дуклијског Суца (или Намјесника). Да ли је овај неспоразум између Теодоре и Дуклијског Суца одиста проистекао из њене тежње за побожном самоћом, или је овдје био посриједи неки политички разлог, тешко би било установити. Ван сумње је, међутим, да се је сам Андреације показао веома дарежљивим према Которанима, којима је градио цркву Св. Марије на Ријеци, у вријеме када је Которски Игуман у Цариграду пао био у немилост због своје привржености према збаченој царици Ирини.

Није дакле никако искључено, да је каснија експедиција Дуклијског Намјесника противу Котора услиједила услијед политичког држања вјернога слуге цара Никифора 1. А како је отпадање Млетака и далматинских градова (804-5) уродило посљедицом, да је византијско бродовље — под заповједништвом Никетаса — кренуло све до лагуна, те се дужд млетачки Обелерије одмах подредио византијском Адмиралу, да би био потврђен на свом положају, ништа лакше него да је у исто вријеме (804) извршена експедиција Дуклијског Намјесника, који је — како каже легенда ушао у Котор са својим људима, али није ту више затекао ни Андреација ни лијепе и побожне Теодоре. Кад је онда Никетас, с јесени 807, отпловио из Млетака, дошло је тамо до грађанских немира који дадоше повода енергичној интервенцији краља Пипина, сина Карла Великог. Да поновно отпадање Млетака од Византије није праћено поновним отпадањем далматинских градова, за то као да имају неку заслугу Которани, а можда и сам Андреације. А ово држање Которана, и стварна помоћ коју њихове занатлијске организације, како је врло вјеројатно, пружише новој експедицији византијске флоте под Арсафом, кад се овај (године 809) спремао против Млетака, дадоше ваљда повод одлуци Византијске Владе и Цариградског Патријарха, да се Которанима имају поклонити смртни остаци Св. Грипуна. У свим

варијантама легенде о преносу тијела Св. Трипуна, наиме,

159