Nova Evropa

имагинације. У прози се та реакција манифестовала бежањем у прошлост, стварањем историјског романа, и тражењем новог стила. Тој реакцији стоје на челу творци данашње чешке прозе, велики уметници који су у чешку реченицу унели нов ритам и преобразили јој конструкцију: Владислав Ванчура, Јарослав Дурих, и донекле, Јан Чеп. Јарослав Дурих, којему је у лирици био учитељ Бжезина, могао је само у прози да даде пуног израза својој историјској ерудицији, и само у великој епској композицији да излије своју метафизичку страст и сензибилност католичке декаденције и њених културних схватања; у својој трилогији »Лутање«, он је дао живу, оригинално схваћену барокну слику Тридесетогодишњег Рата и протуреформације с трагедијом Валдштајна у средишту. Владислав Ванчура, најпре присталица социјалне књижевности, описао је у свом првом роману живот једнога доброг пролетера без воље (»Пекар Јан Мархоул«); онда је дао апокалиптички језиву слику рата као разорног елемента у контрасту са плодном земљом (»Поља орна и ратна«), па прешао на гротеском и хумором стилизовани натурализам, да коначно — у своме најбољем делу »Маркетка Лазарова« — учини једну успешну екскурзију у хајдучку средњовековну романтику. Према Ванчури, литература није обични живот, она је само уметност која актуализује догађаје који су се десили ма где и ма када; сва књижевна уметност је у томе да се садржају нађе адекватна форма, да се пластиком речи и реченица прикаже неки смисао. В. Ванчура, у досадашњој еволуцији савремене чешке књижевности, представља заиста последњу етапу, и, ако је књижевност оригинално органско стварање, он ту етапу представља часно.

Савремена чешкословачка књижевност, када смо у њој фиксирали главне таленте, смерове, и утицаје, изгледа нам углавном као и све велике европске књижевности; али ако погледамо дубље у материјал који она обрађује модерним западно-европским књижевним методама, открићемо у њој оригинална стваралачка обележја једне словенске земље, регијонализам у најлепшем смислу. Тај регијонализам не одузима ништа од уметничке вредности чешкословачкој књижевности, као ни осталим словенским књижевностима, али је ипак он једини разлог што ни чешкословачка књижевност није досад продрла у свет у толикој мери колико би заслуживала по својим уметничким квалитетима.

Др. Ј. Кршић.

225