Nova Evropa

koji a nekoliko baleta i pantomina, inspirisanih Apolinerom i Kokto-om, ide zatim da aplikuje principe oslobodjene poezije na dramsku formu, ı Vladislav Vančura, koji se u svojim scenskim pesmama {»Učitelj i djak«, »Bolesna devojka«) priključuje srednjevekovnim moralitetima i njihovoj tehnici ајебоrisanja, mešajući u njima učemost s ekstazom, ı sholastiku sa obrednim i slrošim naturalizmom,

Češko pozorište učinilo je za dvadeset godim4a češke samostalmosti primetan napredak, Pre sveđa, pošlo mu je za rukom da premosti onaj bezvazdušni prostor što Je zjaplo na početku veka izmedju njeda i vremena: iščezlo je neraspoloženje prema pozorištu kao rušiocu pesničke predstave, koje je bilo obeležjem generacije Devedesetih Godina; naprotiv, ojačalo je interesovanje za pozorište kao čisto pozorište, Ovaj novi odnos prema pozorištu uticao je plodno i na razvoj pozorišne tehnike: češki autori oslobodili su se s Jedne strane neživog artizma i ustručavanja od aktuelne punoće života; a s druže strane su razumeli, da novi dramski oblik mora da proizadje iz uslova novo8 pozorišta, i da ne može da bude samo aplikacija književnih pravaca, Dokaz, koliko je zdrav ovaj tehnički razvoj, jeste, da i češki autori umeju danas da napišu drame koje doživljuju na stotine repriza pred rasprodanom kućom, i da se i kod nas razvija i konverzacijona vesela igra, koja je dosad bila ponajslabija strana naše pozorišne produkcije (Olga Šajnpflugova, Edmond Konrad), Češki autor dobija sigurno mesto u repertoaru, ali i osvaja, prvi put, velike svetske pozornice, ISre braće Čapek i Fr, Langera, koje su imale svoje premijere nesamo ma većini svetskih pozornica negđo i u Americi i u Japanu, jesu svedočanstvo oduševljenog napona snage što Sa je stvorila politička i kulturna sloboda.

Posleraino vreme polako mestaje, a život se vraća oštrim pokretima u svoju ravnotežu, Nemamo više potrebe da neprestano zaglušujemo sami sebe, jači smo i zato nas napušta grč, Ne ignorišemo nikakve škole, ali isto tako više ne dopuštamo da nam lozinke sprečavaju da vidimo osnov stvari, Formalizam koji stvara formu bez sadržaja nije u stanju da nas više zadovolji, Savremena publika, umorna od zaludnog pokreta, želi da u pozorištu ponovno oseti da se radi o njenoj sopstvenoj stvari, Na pozornicu vraća se čovek, vraća se podjednako u pesniku kao u reditelju i u glumcu; čovek sa svojom potrebom neposrednog izraza, čiste realnosti, fizijološke topline, životne plastike, Čovek kao posrednik misli, merilo sveta, medijum izmedju publike i beskrajnosti, Novi realizam: jer se ponovo radi o stvarnosti, čija je četvrta dimenzija beskrajnost, i koja je utoliko stvarnija ukoliko ima više mesta — kako je lepo rekao Otokar Bžezina — da raširi krila sna.

(Sa češkog rukopisa preveo, Jaroslav Маћ,)

Miroslav Rutte.

239