Nova Evropa

улази на позорницу драматичка архитектура, која ове могућности потенцира на неслућен начин. Жеља за јединственошћу уметничког дела, топло манифестована повећаним уделом уметниковим, потпуно новим разумевањем режије дијалога и мимичког израза, тела, гласова, заједничке игре глумаца и душе игре, неуморно тражи нове потицаје у драмској књижевности свих векова и језика. С одважношћу да експериментише, упушта се он, понекад први у Европи, у читав низ драма које су дотад сматране као књишке и неизводљиве (Красињски, Лерберг, Верхарен, Стриндберг). Најтежа класика меша се са последњом актуелношћу. Темпо, дотад нечувен у чешкој уметности, чини од актуелности најзад принцип који чува непосредни и непрекидни контакт са светском драмском уметношћу, од Пирандела ка О' Нилу, од експресијонизма ка конструктивизму и такозваном новом реализму. Врата чешког позоришта отварају се широм чешким драматичарима, и надокнађују оно што је пре Рата не једанпут заборављено, или што је забрањивала Аустрија. Највећи успех представља јединствена инсценација Хилбертове »Песнице«.

Иронијом судбине, баш се Хилару измакло да открије прва два светска драматичара чешка: Карела Чапека, и Франтишека Лангера. Премијере »Разбојника« и »К. Џ. К.«, премијере »Камиле кроз иглене уши« и »Периферије«, остварене су, не по његовој вољи, ван његова домашаја, премда наравно у атмосфери чију је живахност и окретност он створио. А већ дело »Из живота инсеката« значило је епоху чешке драме, несамо по својим ауторима него и по стилу што га је он дао у инсценацији. У то је време Хилар већ, пошто је напустио своју колевку на Винохрадима, званични вођ чешке позоришне уметности на челу Народног Позоришта. Настаје његово трагично доба, чија су настојања и борбе истина упропастили његово здравље, али на срећу не и његову уметност, која из њих излази сазрела, сређена, и продубена. Од Шекспирова »Коријолана«, преко Словацког »Баладине«, Марлоуова »Едварда П«, Ломова »Преврата«, и »Из живота инсеката« браће Чапек, ка Стриндберговој »Краљици Кристини«, Хилбертову »Колумбу«, води пут на славног »Ромеа и Јулију«, на класичну лирику Роландове »Игре љубави и смрти«, и ка делу највише величанствености, ка Хилареву »Хамлету«, што га досад није превазишао ни у »Адаму Творцу« ни у савршеној простоти Роменова »Диктатора« и метафизичкој сфери Гетеова »Фауста«. Историја стила петнаестогодишњег развоја Хиларева, од Рајнхарта преко експресијонизма ка цивилизму, значи истовремено етапу до: тада најачег и највећег успона у историји чешке драмске уметности.

241