Nova Evropa

У целости, овај Хиларев развој може се карактерисати и као развој од слике ка простору, и од статичког стања ка динамичком покрету, и као развој од уметности претераности до уметности мере. Класичну кулминацију претераности представља, после »Хусита« и »Свитања«, пре свега његов »Ромео и Јулија«, а класичан узор мере, његов »Хамлет«; обе ове представе су, судећи према свему, најбоље чешке представе уопште. »Ромео и Јулија« је позориште које кључа и ври, прачовечанско и савремено у исто време, где је Јулија девојче из школске клупе, Ромео дечко из кадетске школе, а "при томе обоје вечни и елементарни, док је свет око њих узбуркан као море; драж овог модерног сценског барока, која се тешко може дефинисати једном реченицом, лежи наравно у штимовању и интензивности, у ритму и у богатству инвенције. У »Хамлет« прелази из овог начина извођења принцип актуализације: преко свих времена вођена перспектива режије ствара од Офелије девојку из панзијоната, Полоније ју васпитава као лукаво тупи киндерман, Хамлет сам је трагични студент, из дубина вечности ипак баш толико присутан као што је то практичар Клаудије и његов тврди свет; интензитет је ту из барокног врења пројициран у трезне, до праве чистоће доведене интонације, кроз чије метафизичко светло продире људски бол. Овим Хамлетом засада кулминира режисер-симфоничар, какав је Хилар. Режисерамелодичара овај вођа врло рано открива у Карелу Досталу, који га сопственим путевима тражи од Веде“ кинда и Клодела ка Пиранделу и О' Нилу, од »Смене« и »Буђења пролећа« ка драми » Шест лица« и ка »Фарми испод брестова«. Нежнији у композицији и са лирском музикалношћу, нарочито у уметности осветљавања, истиче се он уједноми схватањем танане »соптпефа деј агфе«, било старе било модерне.

Откривати личности и изазивати их својим притиском, побуђивати несамо следбенике него подстицати и такмичење, — у томе је Хиларева заслуга. После Достала, долази Јан Бор, чије дело, ванредно замашно и неуједначено, поред заслужних коморних игара на Смихову, засада мајсторски кулминира у ситом али слободном и сањалачком реализму Достојевског »Злочина и казне«. На Бору се највише примећује утицај руског позоришта, које је после Рата више пута прешло преко прашких позорница, и који се утицај није непосредно појавио у доба експресијонизма (када је московски »Студио« за време лета боравио ту готово непримећен) него истом доцније. Поред вредне режијске епи-

зоде — у којој кратко време, али са великим успехом, долази до израза први светски чешки драматичар Карел Чапек, — репрезентују редитељски подмладак: Војта Новак,

242