Nova Evropa

Бохуш Стејскал, Милан Свобода, Виктор Шулц, и у најновије време Габријел Харт, нерачунајући ту омладину из чијих се теоријских схема, поред рано умрлог и необично надареног Владимира Гамзе, полако развијају Јозеф Хонзл и Јиржи Фрејка.

Нераздвојно везана с овим развојем је нова појава у чешкој култури: тип специфичног сценографа, тип позоришног архитекта, што га монументално оваплоћује земаљски и елементарни Властислав Хофман, рођени и неисцрпан ликовни драматичар. Од Дворжакових »Хусита«, којима је у јесен године 1919 први пут показао своју снагу, све до данас његово дело (отприлике стопедесет опрема) испунило је позорницу правим пандемонијем ликовних проналазака, сценских техника, експеримената са материјом и архитектонских открића. Цео развој позорнице од преврата до данашњих дана је са гледишта ликовног, у основи, његов сопствени развој. Просто је невероватно колико пута Хофман уме да препева један те исти сценски простор, у коме од »Хусита« па до Достојевског и »Фауста«, често инстинктивно унапред обухвата и спрема идућу етапу. Као што се не би могло замислити модерно чешко позориште без Хилара, исто тако се Хилар не би могао замислити без Хофмана; а његова способност вођења и откривања доказана је тиме, што је Хофмана нашао и правилно оценио. У живом надметању, око Хофмана — после Јозефа Венига, А. В. Хрсека, поред В. Х. Брунера, — развија се Јозеф Чапек, нежни и хумористични, мелодиски ликовни лиричар, који се према симфоничару Хофману односи приближно исто као Достал према Хилару. После њега појављују се — поред епизоде Беджиха Фајерштајна и В. О. Јандла, — Здењек Рикр, Антоније Хејтум, Франтишек Зеленка. Са последњом двојицом улази на позорницу најмлађа генерација, сродна са Хонзлом и Фрејком, али која је међутим сазрела пре њих.

Догађаји, овде изнесени, стављали су стару глумачку генерацију махом пред потпуно нове и неуобичајене задатке, којима се потчинила и прилагодила, не увек без гунђања, понегде чак до потпуног препорођаја. У бесмртном сјају сунца на заласку живота Вајанова сусрели су се са новим драматским светом Марија Хибнерова, Рудолф Дејл, Леополда Досталова, Бохуш Закопал, и други, који су већ имали свој стил и своју форму. Показало се је, пре свега на уметничкој суверености Марије Хибнерове, која је једва приметним појачањем у нагласку и држању руке умела да прекорачи провалију између два века, да је уметнички стил раван сваком другом стилу. Глумица, која је прошла кроз реализам, одређује тон експресијонизму, предусреће

243