Nova Evropa

у којој поставља — кроз мноштво опсервација, размишљања, и закључака, — питање кризе савремене цивилизације и одговорности духа. Пол Валери — који је, по својој облигатној навици, написао предговор овој књизи, — каже, да се и Кајзерлинг налази у реду оних чија је »судбина да воде духове у правцу духа«, налазећи у његовим закључцима класичан сукоб наше цивилизације, представљен на примеру Едипа и Сфинге. Иначе, и поред ових индикација Пола Валерија, врло је тешко продрети у оно што би Кајзерлинг хтео да означи као суштаствене и главне покретаче светске револуције, која остаје основним елементом кризе савремене цивилизације.

Кајзерлинг је, по своме духовном склопу, можда, једини од савремених германских филозофа који, попут Атланта, претендују да на своме мозгу носе глобус савременог духовног проблема; и који, несумњиво, у својим мисленим синтезама, редовно обухватају највеће и најопсежније идеје, погледе, и мишљења о животу, о људима, и о стварима. Код овога вечног путника, који се у том погледу жели кадикад да приближи старим филозофима (који су, на темељу дугих запажања, кроз даље или краће размаке старога света, писали козмогоније, или изрицали своје идеје у облику маргиналија с пута), савремени човек, са свим својим врлинама и манама, наилази готово увек на одбрану и на заштиту, јер се Кајзерлинг труди да га унесе у цело револуцијонарно гибање наше планете. Стога је разумљиво, да се врло често дешава да, у сталном напору за синтетизовањем — кроз његове преопширне спектралне анализе, кроз многобројне медитације, и коначно кроз и сувише тамни слој психоанализе разноврсних народа, — његов неизлечиви аристократизам промаши суштину расе и унутрашњи живот човека, баш као што му се то десило и у случају просуђивања и рашчлањавања балканског човека, коме је дармштатски путник порекао сваку мисију у свету. Али, и поред свег хладног спектрума кроз који Кајзерлинг анализује мистериј расе и суштину човекове унутрашњости, у вулканској узнемирености савременог живота, он ипак успева да углавном обухвати најраспарчанија и најраспрострањенија питања сила и компонената које помичу савремени организам цивилизације, и нетрудећи се да им ухвати коначни закључак, већ ограничавајући се готово увек нато да им, у каквом стиху из Конфучија или из »Гинга«, нађе ишчекивану привремену солуцију.

Повезујући своја главна дела (као »Свет који настаје« и »Интимни живот«), Кајзерлинг и на овим странама »Светске Револуције« полази од основе проблема, па каже, да је дух нашег времена дух планетарни, и да је »човек — синтезателуричких и духовних елемената«. Криза савременога

23