Nova Evropa

света јесте у суштини преовлађивање телуричких снага над духовним снагама. Витализам није, у својој последњој анализи, друго до телурички револт противу наше планете и противу глобуса духа. Код најмлађих генерација, у свима народима, осећа се неповерење и презир према вредностима духа. Слично се расположење није још никада осетило у животу култура од Антике наовамо. Никада виталност најмлабих није била толико јака као данас. И поред најтеже економске кризе, младост се не осећа депримираном; напротив, она данас верује у живот као никада раније. Младост је обрачунала и презрела дух, — младост се данас клања »телуричким божанствима«. Порицање духа код данашње омладине настало је услед неповерења и разочарања које је доживела у представницима духа: омладина се враћа обожавању и прихваћању природе и живота, онако како га је замишљало паганство. Прогресистичка и капиталистичка цивилизација морала је фатално окончати свој опстанак у дехуманизацији, т. ј. у преовладавању машине над животом, у победи квантитативнога над квалитативним. Живимо у времену »паганског империјализма« и фашизма, који значи повратак у римско паганство. Цивилизација и друштво у њој не траже више духовног вођу већ укротитеља маса. Омладина се опредељује за Цезара, а противу Катона, уколико Цезар представља непосредне потребе садашњице, прихваћа витализам актуелнога, преко којега прелази, пун слепог поуздања, у будућност. — Савремена криза има сасвим опречан смисао: смисао васкрсења телуричких снага, које непрестано расту. Телуричке снаге освајају потпуно свет духа, који ишчезава и нестаје, заједно са хришћанством; тек након потпуног уништења духовног света и његових снага, тек после потпуног иживљења колективног нацијонализма, — држи Кајзерлинг, — моћи ће се опет да истакне нов идеал духа и нов идеал индивидуализма човека. Данашње непријатељство народа предзнак је његова сутрашњег братства. Али је наша епоха и сувише млада да оствари тај нов идеал света, цивилизације, и човечанства, иако је она веома склона да схвата све и да у све духом уђе. Из те њене снаге, да све интујира, оствариће се, једног дана, нов идеал човечанства; али пре тога, ови ће млади људи морати да се иживе.

Млади су људи, каже Кајзерлинг, као и млади народни; неискусни и недовољно развијени; зато они ништа не могу да пруже цивилизацији, ни култури, нити могу да понесу извесну мисију. Стари народи, само, носе у себи велике културне и духовне мисије, јер оне траже концентрацију и сабрање, као и потпуну дубину есотеричког живота. Отуда и зато Кајзерлинг презире Балкан, а утиче се китајској мудро-