Nova Evropa

од Ничеа па преко Шпенглера до Кајзерлинга — донела нов осећај живота, који вечно бежи из облика. Савремена немачка култура бори се између Дијониза и Аполона, што значи, да су »Романтизам Технике и Романтизам Природе опречни полови једне једине живуће опозиције, кроз чије се превирање са тешком муком ствара оно што је велики сан и велика носталгија савремена душе, а то је Класицизам, у коме најлуциднија Интелигенција није друго до ствар са најинтензивнијим Животом, док је Знање друго име Снаге«. Тилгер у суштини држи, да се кроз противуречност савремена европска мисао из понора, постепено и уз надчовечне напоре, враћа ка синтези која би могла личити на неку врсту класицизма, као спајање двају супротних полова европске мисли.

= -

Поред Кајзерлингове нове књиге, о растројености и о распарчаности у мишљењима окупљених Европејаца у Паризу сведочи и брошура: »Састанци о будућности европскога духа« (Париз, 1934), у којој узимају учешћа и остали значајни учесници, од Пола Валерија до Жилијена Бенде. Иста она разједињеност која преовлађује на геополитичкој карти Европе осећа се и у овој измени мисли: једнако жива, променљива, тешка, и трагична. Својим гласом изгнаника, Томас Ман вели: »Ниједна будућност европског духа, донекле достојна његове прошлости, није појмљива без опстанка оних елемената који немају ништа заједничко са контингентностима часа или са потребом опхођења људи, већ су звезде оне које су расветлиле њено рођење и према којима се оријентише његов живот«. — Дихамел сведочи: »Дубок, страшан тајац пао је на европски гениј...« Мадаријага, по“ здрављајући остварење Нове Европе, каже, да се она може да оствари само с помоћу обнове најбољих, елита које ће постепено да припреме и да понесу масе ка новоме идеалу. Хакслеј не мисли да може бити европскога препорода без повратка на позитивизам и на велике позитивистичке идеале ХУШ столећа. Чини се, да је — у овоме мору мишљења писмо Г. Бенеша ипак најконкретније: — »Криза послератне Европе зато је толико крупна што су се два суштаствена феномена акцентујирала, продужила, и задржала: прогресивна измена економске структуре модерних држава, то је т. зв. криза капитализма, и тајна, дубока борба двеју врсте политичких режима у Европи«. Г. Бенеш, на концу, истиче, да ће се око политичке групације држава Мале Антанте створити Нова Европа: »Средње и мале државе биће у будућности фактори уједињења Европе, можда далеко моћнији од највећих држава .. .«

Богдан Радица.

27