Nova Evropa

већ компромитован, мир људи порушен или изложен претњи, у интелигенције сваки престиж доктрина погођен, ширење светла у опадању, цена знању непризната... « И Димије говори о балканизацији Европе после ратова 1912, а нарочито 1914, који су вођени у знаку нацијоналности и Словенства. Објављујући Коларову визију из године 1824, о загрљеном Словенству од Атоса до Померајна, од Цариграда па до Камчатке, Димије вели, да је тада била оборена Европа као латинско јединство. Светски Рат вођен је »у интересу српског нацијонализма«, под којим Димије подразумева цело Словенство, које је Европу раздвојило на германски и на словенски нацијонализам. Кроз необично тужну и песимистичну визију, Димијб посматра негда уједињену Августову домовину, данас поломљену на две поле: на словенску и на германску, и на мноштво геополитичких и културних регијонализама, који прете опстанку свих јачих формација у Европи. У Азији, по мишљењу Димијеа, ситуација је још тежа. Супротно од Кајзерлинга, Димије каже: — »Нема веће грешке до сматрати, да ће на концу овог перијода да завлада ред међу народима, кад принцип који их дели захвата и сам дух;... а немачки сепаратизам, извор нереда, није у суштини исповедао друго до оснивање држава над расама, и осигу“ равање раса као њихово најмилије добро, као кључ њихове независности, као обећање њихова благостања и њихове моћи, насупрот интелигенције«. — Уместо новога реда и »сукуменског човека«, оваплоћења телуричких и спиритуалних снага, Димијб предвиђа »нов каос, далеко страшнији од онога кад су се појавили варвари, јер ће он наступити не преко самих апетита, већ у заблуди мишљења и сред нехуманости система« ...

“

Дубоки понор европске мисли може да се осети и у критичним погледима најновије књиге Адријана Тилгера: »Филозофи и моралисте Двадесетога Столећа« (Рим, 1934.), у којој је изнесен цео трагични контраст савремене европске мисли. Поступајући у својим анализама и приказима објективно и луцидно. Тиглер даје — кроз просек целе серије најдиспаратнијих савремених духова, (Грумбаума, Трајчкеа, Фјорда, Ројса, Унамуна, Гасета, Бергсона, Мајерсона, Бенде, Сигфрида, Крочеа, итд.) — сву тешку и протусловну драму савременог живота духа. Почињући од романтизма и његове суштине, не као књижевне струје већ као струје живота, он види у њему основу целе духовне историје кроз два столећа. — »Романтизам је« — каже — »живи и динамични борац, мушки оплодитељ европске културе... Савремена европска култура, наша култура, уколико је жива, она је романтичка«. — Сецирајући »германску филизофију живота«, Тилгер тврди, да је она —