Nova Evropa

филмских текстова и повјери неком другом, у Београду или у Загребу. Разлози овог незадовољства су, нажалост, очигледни, кад се узме у обзир да се филмови преводе у Загребу, а текстови коригирају у Београду, и да је стога незадовољна хрватска јавност. Ако се питање језика у филмским текстовима посматра с овог становишта, онда је јасно да је то, у ствари, питање нашег заједничког књижевног језика, које још увијек није дефинитивно ријешено.

Поставља се питање: шта је то управо што толико узнемирује филмске стручне кругове, неке загребачке новине, и посјетиоце кинематографа» Револт стварају извјесне ријечи и изрази како се у Београду изговарају или употребљују (напримјер, чакшире, панталоне, ленствовати, свиреп, Гаврило, барон, васпитање, белешка, старалац, бекство, и т. д.); екавштина умјесто ијекавштине, или мијешање екавштине са ијекавштином (као: разумео, доле, уцвељен, хтео, волео, трпефу ијекавском тексту); употреба в умјесто х (кувар, су в), и испуштање конзонаната х ик (ладно, ћерка), и т. д.. Замјењивање појединих ријечи (тједан санедјеља шиљак са бодеж) доводи каткада до неспоразума и до неразумијевања неких сцена, будући да изражавање у филмовима мора да буде апсолутно прецизно, да би се одмах схватило смисао фразе и радње, јер се ситуација брзо мијења, а нове сцене нагло надолазе; ово је веома важан моменат, па је недовољно разумљив и недовољно једноставан текст често разлогом да добре и духовите сцене остављају гледаоце хладнима. Из овога се види, да до коректора филмских текстова (Г. Димовића) нема личне »кривице«: оно што је спорно јесте разлика између »хрватског« и »српског«, односно између загребачког и београдског, »књижевног језика«, у чему се још ни наши филолози нису нагодили (а можда и неће скоpo). Као што је данас незадовољна хрватска јавност, тако прије није била задовољна српска јавност. Г. Димовић је чак прихватио неке хрватске ријечи и обрте; само нам се чини да он, можда, и сувише неумољиво тражи примјену извјесних језичких правила, те форсира извјесне ријечи за које ни међу српским књижевницима и људима од пера не постоји сагласност, па их свак пише по вољи (напримјер: ћерка, ладно, сув), док без сваке сумње гријеши кад у ијекавском тексту мијења хтио у хтео, волио у волео, дољеудоле, ит. д. Стварну одговорност за незадовољство једног дијела наше јавности носе они који пошто-пото траже ову контролу филмских текстова пр ијенего што је један књижеван језик постао обавезан за све школе и сва надлештва, па и за цијелу штампу. Данас док код нас још књижевник и новинар пишу