Nova Evropa

вања реда наслеђа на престолу и династије Немањића, Сава је извршио канонизацију оснивача династије, чиме је углед Немањин знатно подигао међу осталим жупанима српским. Немањине мошти пренео је потом из Хилендара и сахранио са великим свечаностима у манастиру Студеници. Из истих разлога Сава је, доцније, толерирао крунисање Стеваново папском круном за краља, јер је требало показати свету да није Бог створио Византију за царство, Маџарску за краљевство, а Србију за жупанство, како се онда говорило. Доцније је и сам крунисао Радослава, а потом и Владислава, гледајући кроз прсте на многе њихове недостатке. У име државне сигурности, Сава мири завађену браћу, помаже склапање политичких бракова, посредује лично при умирењу Стрезова устанка, путује по Истоку, и том приликом посредује при склапању политичких савеза или тражи извесне концесије за српску државу и Цркву. Сваки Савин пут на Христов Гроб имао је, поред верског дела, и по коју политичку мисију. При другом свом походу на Христов Гроб, Сава је, поред осталога, имао за задатак да добије, од сва четир источна патријарха, писмени пристанак за признање самосталне бугарске патријаршије. Пошто је Сава у тој мисији успео, крене натраг у Србију заобилазно преко Бугарске, да би радосну вест најпре саопштио цару Арсену; и том приликом разболи се, те умре у Трнову 12. јануара 1235 године, у 61. години свога живота.

Због несебичног пожртвовања, због његове искрене побожности и снажне моралне воље, Сава је био живи пример хришћанскога живота и делања. Необична снага моралног уверења давала је Сави огроман ауторитет пред светом, да су му чак и крунисана лица са великим поштовањем приступала. За народ, свештенство, и властелу, Сава је био заштитник слабих, строг и неумитан судија, чији је ауторитет вазда изазивао страхопоштовање и послушност. Сава је, напокон, и пером у руци радио на ширењу својих идеја и учвршћивању свога дела. По угледу на грчке обрасце, он је написао три типика; онда је превео и подесио за потребе Српске Цркве грчки номоканом или »крмчију«, која представља темељ српског црквеног права, а доцније је исто тако послужила као правна основа и руској Цркви. Уз студенички типик, Сава је унео у живот Св. Симеуна; али место кратког набрајања података о животу његову, како се обично о ктиторима говори у византијским типицима, он износи своја непосредна осећања према оцу, и тако даје праву морално-религијозну биографију Немањину. На тај начин ова биографија представља скоро потпуно оригинално књижевно дело, које ће — касније — постати обрасцем за развијање најважнијег дела наше средњевековне књижевности.

75