Nova Evropa

испуне све услове доброг филмског текста. Г. Микац, несумњиво, одлично познаје тајну филмског механизма; он је теоретичар филма, уме стручно да објасни све његове унутрашње тегобе и мајсторије. Нажалост, та техничка обавештеност о склопу текста, коју није баш тако тешко научити, нема много везе са самим језиком у тексту. Проблем филмског језика код нас не решавају метри и дециметри, којима се мере филмски натписи, већ правилна граматичка и синтактичка конструкција реченица, логичка интерпункција, осећање речи и стила, позитивно знање језика уопште. То је главна основа моје коректуре филмских текстова.

Треба ли да наведем конкретне примере, шта се све доскора могло читати у филмовима» Тих ругоба данас нема, јер филмски текстови све више стичу чист књижеван облик. Очигледно је, да књижевна и филолошка питања не могу расправљати власници загребачких кинематографа, нити се на таква питања може гледати очима њихових пекунијарних интереса. Али, ако је и то неко мерило, не би ли било занимљиво чути шта о томе кажу и власници београдских биоскопа» Куда би то одвелог Пометња је наишла баш отуда што је филмске текстове писао когод је хтео и какогод је хтео, скривено и без икакве одговорности, те је разумљиво да је морала наступити цензура текстова пре него што се натписи утисну у филм.

Без обзира на личне мотиве и расположења, не може се порећи да сам знатно допринео побољшању филмског језика, маколико да је посао тежак и деликатан. Ниједна реформа није лака, па ни реформа филмског језика. Сметње су многобројне и разне врсте. Стога у објективну оцену тога рада и стварног успеха не треба уносити једнострана локална схватања. Тежиште проблема није у дијалекту и у појединим речима. Замена једне речи другом не значи увек да је прва реч лоша, већ да је друга бољи синоним, или да је познатија и прецизнија у ономе што хоће да представи, или да се, ради лепоте у фрази, избегне често понављање исте речи. Ја сам одлучан противник неукусних и недуховитих кованица, али се не буним против добрих провинцијализама и локализама, који могу и да корисно послуже ближем упознавању језика. Ако се у Загребу »плеше« и иде у »казалиште«, у Београду се »игра« и иде у »позориште«; па ипак, »казалиште« у филмским текстовима никада није замењено »позориштем«, нити »плес« »игром«, нити је то потребно, нити. то смета коме. Тако је поступљено и са многим другим »хрватским« речима и реченичним обртима, што признаје и сам Г. Микац. Нека се онда не замери, и не тумачи друкчије, ако и од ове стране промакне по који добар провинцијализам. Такви хрватизми