Nova Evropa

и србизми нису од штете; напротив, повећавају број речи и стварају наш заједнички књижевни језик.

Од целокупног броја филмских текстова које сам досада прегледао и кориговао, а њих је скоро пет стотина, највише 5% је у екавштини, све остало је, дакле 95%, у ијекавштини, или у ијекавштини помешаној с екавштином. Је ли мешање екавштине с ијекавштином погрешка, како констатује Г. Микац, или метод и тактика» Ја то добронамерно чиним због оних којима чиста екавштина боде очи, као и због оних којима није право што је највећи део филмских текстова писан чистом ијекавштином. Најзад, то је покушај да се у исти мах примене оба дијалекта у филмском језику. Ако се покаже као нецелисходан, лако је одустати од њега. Ту дијалектичку наизменичност обављам несамо међу глаголским облицима када у ијекавском тексту мењам волио у волео, хтио у хтео, и т. д. већ и међу именицама и придевима; час кувар, часкухар, једанпут сув, други пут сух. Коме није јасно зашто је боље ћерка него кћерка, или ладно место хладно» У многим текстовима ијекавштина је остала потпуно нетакнута. Или се, можда, Г. Микац у томе погледу слаже са некојим новинарским скрибентима који ми, у провидној алузији, подмећу да ударам на хрватски језик, јер »крижам« ијекавштину 2 Они то чине злурадо и тенденцијозно, јер не знају да је ијекавштина исто толико српска колико и хрватска. Шта би се тек рекло када би се стопроцентна латиница у филмским натписима заменила ма и једним процентом ћирилице, иако Правилник о цензурикинематографских филмова предвиђа пуну равноправност између ћирилице и латинице» Тако изгледа сразмера филмских текстова у односу према латиници и ћирилици, ијекавштини и екавштини. Међутим, према тврђењу Г. Микца, у Загребу »стварају револт извесне ријечи како се у Београду изговарају или употребљују« (као што су: чакшире, панталоне, ленствовати, де |ствовати, свиреп, Гаврило, барон, васпитање, белешка, старалац, бекство, разумео, доле, уцвељен, хтео, волео, трпео, и друге сличне). Према његову тврђењу, револт ствара и екавштина, па и ијекавштина помешана са екавштином. Револт би, вероватно, стварала и ћирилица ако би се завела у филмским натписима. Које речи онда треба узимати и шта, уопште, треба радити да се отклони овај револт» Да ли да се препусти времену да оно изврши процес умирења, или да се поново вратимо у доба када су филмски текстови личили на зборнике најгоре неписменостиг Сумњам да би се, на овај други начин, икада дошло до заједничког књижевног језика о коме говори Г. Микац. На срећу, такав језик већ постоји и развија се као сваки жив

85