Nova Evropa

ни награда на међународној филмској изложби у Венецији, ни његов руско-совјетски извор, не смије бити разлогом да не видимо да је овај филм једна доста безначајна слика сеоскога живота, не нарочито оригиналан, са много патоса и неуспјела симболизма. Са »Чељускинцима« напротив (филмом о чувеној експедицији совјетског брода »Чељускин«), не може се мјерити ниједан од многобројних експедицијоних филмова који су у другим земљама снимљени прије њега, па ни најозбиљнији од њих, јер у њему нема режијске намјештености, већ је сав гола стварност.

Посебно мјесто међу совјетским филмовима, и међу филмовима уопће, заузима »Пастир Костја«, тобоже »прва руска оперета«, а — у ствари — филм далеко од сваке оперете, тобоже »прилагођен« и »стабилизиран«, па и »компромисан« и »нетенденцијозан« филм, а — у ствари — дјело које је логично морало да никне у земљи која руши грађанске традиције, и у доба кад су Нијемци (и прије доласка нацијоналних социјалиста на власт) преобилним продуцирањем оперета, и још к томе рђавих, ову врсту филмова учинили непробављивом за људе и са мало укуса и здрава разума. »Пастир Костја« је, бесумње, необично оригиналан филм; и исто тако нема сумње да ће га на стотине начина опонашати и у Русији и на западу Европе, и у Америци, да ће га опонашати и нови Руси и њихови симпатизери, па чак и они које овај филм жигоше. Али све то још не смије да буде поводом да се о »Пастиру Костји« говори и пише само у суперлативима, или да се најивно вјерује, да је због тога што је духовито персифлирао оперету уједно и покопао оперету; или да се тврди, да је технички »надмашио чак и Американце«. У овом филму двоје је изван дискусије: идејна и музичка оригиналност, али је темпо (фотографски) у самом почетку нешто и сувише брз, а фотографија притом упадљиво слаба. Сцене на плажи су, с обзиром на режију и глуму, тако слабе и почетничке да их не може да извини ни то што би требало да буду гротескне. Ни сцене у панзијону, које су можда зато преопширне да, би што упадљивије иронизирале малограђанске забаве, нису духовите. Ако је све ово снимљено зато да прикаже плиткост и глупост малограђанског начина забављања, онда је циљ промашен, јер се публика најслађе смије баш овим сценама, неопажајући жалац; а ако је то снимљено само зато да позабави публику, онда му нема мјеста у оваквом филму, јер и сувише потсјећа на старе (нијеме) америчке шале! Тек кад радња прелази у град, »Пастир Костја« се толико диже да се лако опраштају замјерке које се морају учинити у почетку.

У посљедње вријеме све се чешће чита, како је руски филм изгубио своју оштрину, како је постао нетенденцијозан и зато »умјетничкији«, како је — ријечју — учинио извјесне

90