Nova Evropa

концесије грађанском схватању. Ако ово мишљење развијемо даље, доћи ћемо до тога да је руски филм, упоређен са филмовима других народа, а можда и због њих (да би им трговачки могао конкурисати), постао компромисан. Прије свега, заблуда је уопће потезати питање о тенденцијозности, т. ј. тенденцију коју филм има саму по себи узимати као доказ да филм не ваља и да није »за све«; све зависи од ствараоца, т. |. од тога како је тенденцијом »зачињен« филм. Тенденцијозност филма може да буде узроком неприказивања једног филма у неким земљама, може да створи нерасположење код цензуре и код противника, али нема никакву везу са самом вриједношћу филма. То доказује успјех (и умјетнички) првих совјетских (нијемих) филмова, који су готово без изузетка били тенденцијозни, и још к томе револуцијонарни. Стање у ком се данас налази руски филм јесте, по себи, разумљива еволуција: у доба кад су престали грађански ратови, и кад је ратовање замијенио конструктиван рад, филм, који је у Русији све прије него празна забава, или средство обичне пропаганде, није могао остати на ранијој степеници. И да није потегнуто питање »тенденцијозности«, да једни нису величали »тенденције« руских филмова а други их нападали и плашили их се, совјетски филмови би још много раније нашли били пут у све земље.

Данас, кад послије много година чекања можемо и у нашим кинематографима да гледамо руске тонфилмове несамо као (случајне метеоре, потребно је да сачувамо своју хладнокрвност и да их, с једне стране, не прецјењујемо; а с друге стране, да не потцјењујемо оне филмове који не носе ознаку »Маде т Киззчза«, кад то не заслужују. У противном, ако одмах од почетка не будемо довољно критични, лако би се могло догодити да широка јавност послије првог одушевљења сасвим охладни за руске филмове, да их се засити, као што је данас сита разних њемачких оперета. Ако јавност већ сада не научи да у руским филмовима цијени оно што је несамо ново већ и вриједно, оно по чему се руски филмови разликују од производа других народа и што им даје трајну вриједност, а не чини их само пролазном модом, ти филмови ће за масе и сувише брзо изгубити своју драж и привлачност. А то би било штета, јер је досада само руским филмовима успјело да извојште побједу духа и разбора, у доба кад се позитивне вриједности у филмском свијету тако често запостављају ради трговине. Широка јавност треба руске филмове да научи гледати другим очима него велику већину филмова осталих народа, јер су руски филмови друкчије стварани: оно што је најбоље у њима није техника и рутина, већ здрав разум и најужи контакт са земљом, односно са реал-

ним животом. Маријан Микац.

91