Nova Evropa

живота2 Мислимо да су сваком читаоцу, док ово чита, искрсла бар два-три пред духовним очима! Ради се, према тому, ни више ни мање него о великој невољи недостатка правих вођа и првака народних, како смо то у »Новој Европи« чешће износили, а сада ухватили прилику да и на конкретном случају покажемо. »Додуше« (како каже једно »сведочанство најмлађих«, у »Новој Европи« од 28. септембра 1928, стр. 187), »цела европска јавност данас констатује — по добро нађеним речима једног француског филозофа — изда |ство вођа (а trahison Фез СЛетсу); али тешко да ико може, као ми, да прихвати ову страшну дефиницију, као најбоље тумачење свег нашег зла, које је у првом реду морално. Јер, заправо, оно што се данас збива код нас и није, у ствари, друго до очајно и бедно издајство оних који су требали да воде, који су водили, и који још увек воде... «

Ту је дакле чвор питања, и због тога вреди о њему расправљати. Јер несамо да ова недогледна умишљеност и егоцентричност »вођа« убија вредност и онемогућује позитиван рад често способних и даровитих људи, него их чини управо фаталнима за средину у којој су, и за друштво које се превари па им поклони поверење. Разочарање које они симулирају, кад наиђу на тешкоће и неприлике, стварно је на страни оних који су се повели за њима, те који остају обезглављени, или бар обесхрабрени, на сред пута, а који се онда повлаче, можда заувек, из јавног живота, док се »разочарани« »вође« даду лако наговорити да се врате у политику и да опет стану на чело какова »идеалног покрета«, или се и без наговарања одлучују да — дебото или не дебото! — приме понуду (кад би им је ко учинио) да »уђу у једну владу«!... Зато ми данас морамо да пишемо о Смодлаки, и о типу политичара и »вође« који он представља, иако јасно видимо колико се може некоме чинити неактуелним и јаловим овако расправљање. Можда ми и сами испаштамо на овај начин, за оно што смо згрешили кад смо се везивали за оваке људе и кад смо им поверовали; али осећамо да смо дужни, јавности и својој савести, извести ствар начисто — маколико да нам је лично непријатна и досадна —, да бисмо сачували млађе нараштаје јавних радника од разочарања, ако би прилазили оваким »идеалним покретима« и професијоналним политичарима и »вођама«.

Остало би још, оно што је најтеже: да се пронађу и изнесу узроци »издајству вођа«, особито наших. То је питање од нарочите важности за нашу унутрашњу политику; али оно не спада овамо непосредно, па ћемо му посветити пажњу другом приликом.

M. Po

215