Nova Evropa

између филмова разних продуцената исте земље, а поготово између филмова разних земаља. Сву ту разноличност, ту промјенљивост скале вриједности, или — још тачније — то бројно богатство скала вриједности, не узимају у обзир они који нападају филм, — понеки од њих не знају да такво нешто и постоји! Већина »интелектуалних« противника имају о филму исто тако нејасне појмове као и масе које му се слијепо клањају, — ту се интелектуални врхови и понори додирују... Све ово важи и за »Фабрику снова«, и ми ћемо одмах показати да је наша критика Еренбургове филмске критике оправдана.

Иља Еренбург, кад прича о милијунима филмских индустријалаца, не пропушта никад да се расплаче над невољама сиротих статиста. Међутим, ако се хонорар једног филмског статисте, мушког или женског, и то ма и оног који игра најбиједнију »улогу« (да изговори неколико ријечи, да се једва појави у једној или у више малих сцена), и ма гдје он радио — у НоПучоод-у, Лондону, Паризу, или Берлину, ако се, кажемо, његов хонорар упореди са платом било којег другог квалификованог радника у истим градовима, долази се до закључка: да је дневни хонорар филмског статисте по прилици на висини недјељне плате оног квалификованог радника, или тродневне плате бољег канцеларијског особља. Притом треба узети у обзир да радник, и у најмодернијим фабрикама, ради под много тежим увјетима, док се филмски статист — у нормалним приликама — не излаже великим напорима ни тјелесно а још мање душевно. Може се мирне душе рећи, да су увјети под којима раде филмски намјештеници, статисти, и глумци, у великој већини случајева знатно повољнији него у другим гранама индустрије и трговине. Што у социјалном погледу има и код филма и кина недостатака, као и свуда другдје, томе није крив филм. Осим тога, социјални положај филмских и кинематографских намјештеника, глумаца и статиста, баш као и у другим струкама, није у свакој земљи једнак, јер то зависи од закона и прилика. Код нас је, напримјер, само из тог разлога њихов положај несигурнији него у Њемачкој, а плате су им зато мање што је тржиште мање рентабилно. Несрећни случајеви, који се каткада догађају за вријеме снимања, не могу бити предметом неке посебне критике, већ их треба просуђивати као и друге несрећне случајеве, који се догађају и у осталим индустријама (у морнарици и на жељезницама, да и не говоримо о авијацији). Међутим, Еренбургу је филм, и само филм, крив што је режисер филма »Африка говори« жртвовао један људски живот да би добио »ефектну« и »још невиђену« сцену. Све да је у овом случају кривица и утврђена, нема сумње кога би се имало позвати на одговорност (на-

25)