Nova Evropa

Успјех кина, прави разлог његова тријумфа, треба тражити, прије свега, у суштини филма; он је свијету приступачнији и разумљивији, он се лакше намеће људским чулима: контакт између платна и посјетиоца ужи је и непосреднији него између позорнице и гледаоца; филм даје својој публици много више могућности да уђе у душу јунака, да схвати њихова дјела, мисли, и осјећаје. Публика, заједно са глумцем на платну, пење се, напримјер, из дубине понора, имајући тачне и детаљне прегледе ситуације, и дубине под њим и висине над њим; она зна и оно што ни сам »јунак« увијек не зна: какве га све опасности и потешкоће очекују! Она гледа изблиза његову измучену, здвојну главу, ако се — рецимо — подрхтавајући пење уз уже, које тек што не испусти; она прати руке и ноге, које се час једва одупиру о оштру, окомиту пећину, час опет лебде у зраку... Покушајте добити исти ефект сцене у казалишту! То је и физички и технички немогуће, док се код филма така сцена може снимати по милој вољи, почињати и прекидати како се хоће и гдје се хоће! Један пар очију на платну, једноставно снимљен: само тужне, крупне очи, какве обичне статистице, на великом платну, и притом шапат, или тиха мелодија, или чак ни то, већ само ћутање, — дјелује снажније од сваке гестикулације или очајничког јецања било каквог великог глумца на позорници. Мали људи, људи који се боре и који страдавају свакодневно без крупних кретња и без много вике и галаме, и те како брзо схваћају нијеми бол на филмској врпци; они и немају много смисла за велике покрете и бучан, афектиран говор. Тако је са свачим код филма: за сваки, и за најнемирнији, осјећај или догађај, филм има свој једноставни и мирни, али интелигентни и свима приступачни начин изражавања и приказивања. У добро направљеним филмовима, тојест у таковима који су ма и осредњег квалитета, али који су филмско-технички, глумачки, и режијски успјели, ријетко недостаје праве мјере. Те мале, мртве сличице, које садрже сад тоталне погледе на сцене под свим могућим перспективама, сад детаље тих сцена, и људи, и ствари, испуњавају на разне начине душу посматрача жељом да их одгонета, да сазна зашто су снимљене, састављене и поређане баш тако, — који је њихов смисао; али тек кад се појаве на платну, големе, у покрету, са говором, пјевањем, музиком и разним звуцима, тајна пада — открива се њихов смисао и значење. Тада постаје разумљиво зашто се публика тако узбуђује, радује или плаче, иако можда сцена сама по себи није нарочито жалосна, или весела. У томе је уједно даље преимућство филма пред казалиштем, објашњење зашто и лоши филмови одушевљавају а и добри казалишни комади често гледаоце остављају хладнима. Казалиште никада не обузима

269