Nova Evropa

Evropa зе, bez svake sumnje, nikada nije osećala više rasklimanom nego što je danas. Nikada opreka izmedju zadovoljnih i nezadovoljnih nije bila opasnija i izrazitija. A ipak nikada izvesne odlučujuće snage Evrope nisu imale manje smisla da osete ovu trašičnu suprotnost, koja preti stvarnom katastrofom, Pariz u tome redu evropskih snag4 stoji na prvome mestu. Pariz još uvek ne oseća probleme, ne postavlja ih, i ne rešava uopšte. Najveći deo Evrope nalazi se u stavu potpunog odcepljenja od Pariza, i od toga dela Evrope, kao pojma zajednice, Pariz je, napokon, i konačno dokazao da je u potpunoj opreci s ostalom evropskom zajednicom sada, u pitanju Dpoзједпјеб i najzamašnijeg iskušenja Lige.

Ova godina bila je, u tom pogledu, godina velikog iskušenja jedine ustanove koja preostaje ovome svetu u pomerenju. Sve što se odigralo u mesecima septembru, oktobru, i novembru u Ženevi, prelazi sva iščekivanja pesimista. Ovaj mali grad, koji živi — u sumraku jelinsko-hriščanskog Zapada, unutar svojih puritanskih bastijona, — kao poslednji ostatak jednog demokratskog feudalizma, koga više nema, spasava ugroženu čast zadate reči i pomerene evropske svesti. Reakcijonarna antievropska borba, koju je rimski fašizam, poslednji izdanak Protureformacije, poveo za secesiju Evrope i protivu Evrope, naišla je u ovome trenutku u Ženevi na ustuk. Kao što jelinske Amfiktijonije {to Društvo Naroda staroga sveta) nastaju u onome sjajnom trenutku, kad najpre pojedinačna gradjanska svest dosiže srazmere relativnog savršenstva, te kad se ista iz partikularnih granica uzajamne gradjanske snošljivosti prenosi na opšte osećanje jelinske uzajamnosti, tako ı Liga Naroda, koja se u ovakovu obliku nikada nije pojavila na evropskom tlu, od jelinskih Amfiktijonija pa naovamo, nije drugo do suprimirani rezultat velikih ideala za koje se čovečanstvo stalno bori već dve stotine godina. Liga postoji i živi isključivo ukoliko kod narod4 koji je predstavljaju i sačinjavaju postoji razvijen sistem načela koji sastavljaju njenu idejnu suštinu, Društvo Narod4, koje kao jedino svoje oružje ima Pakt i potpise, odnosno zadate reči njegovih članova, predstavlja svakako maksimum metafizičkog sporazuma do koješa se mogao uopšte da popne jedan čisto praktički ideal. Ovakav velebni paradoks Jedne empiričke apstraktnosti mođao je da smisli samo praktički simplicizam anglosaskog mozga, kakav je bio onaj Vilzona, koji nesumnjivo sintetizuje najlepše vrline demokratskih ideala, ideala XIX stoleća, Oslobodjenje malih narod4, jedan strašan rat, koji se vodio u ime tih ideala, jedan ne manje strašan mir, koji se morao da zaključi u ime istih ideala, ceo današnji opstanak tih naroda, — moralo je da pronadje svoje obrazloženje i svoju sintezu: I pronašlo ih je u srcu jednog grada, čiji duhovni klimat obuhvata najprikladnije sve tragične suprotnosti evropskoga sveta,

378

Io