Nova Evropa
Хрватско Питање старо је колико и наша држава, — са њеним постанком и оно је постало, А колико је оно важно, говори сама чињеница, да се читава наша унутрашња политика водила и води у знаку Хрватског Питања. Било је оно, и још увек је, центар наше унутрашње политике. Тиме нисмо хтели рећи, да се та политика водила са жељом и вољом да се то питање дефинитивно реши; напротив, код водећих личности, као да је постојала намера да се оно што више заплете и његово решење онемогући. Уколико се ишло затим, то се потпуно и постигло услед чега је Хрватско Питање затресло и самим темељима државе.
Поставља се питање: у чему је заправо хрватски проблем, и шта се њиме смераг — Обичном, просечном човеку, који здраво мисли и право суди, значило је и значи Хрватско Питање, од самог почетка, захтев Хрвата, да се државној заједници даде такво уређење, које ће садржавати у себи гаранцију, да ће се њихова племенска индивидуалност очувати и поштовати, да ће се њихова реч слушати и о њиховим жељама водити рачуна, што ће рећи, да се један део јавног живота — нарочито његова економско-финансијална, просветно-културна, и административна страна — остави њима самима, њиховој ужој народној заједници. То су углавном имали и у туђинској држави, па су тим пре очекивали и заХтевали, да све то имају у својој држави. У томе би, ето, била и та много клеветана »Слободна Хрватска« унутар заједничке државе. То хрватски народ, управо његови представници, и сада захтевају, и од тога неће одступити. Нико разложан, у томе захтеву, не може видети опасности за »јединство народно и целину државну«; баш обратно, задовољавањем хрватских захтева само добијају и државно и народно јединство, јер ће им темељи бити у љубави и задовољству великога дела, управо читавог народа, што досад није био случај.
Странке и људи који су били, по свом положају, позвани да решавају и реше Хрватско Питање, нису имали ни воље ни смисла за то. Пошло се наопако од самог почетка: вођу Хрвата и заговарача њихових захтева огласило се је за непријатеља државе, и бацили су га у тамницу. На то је дошла реакција из средине самог народа, који се још више збио око свога вође; настала су она позната нагађања и погађања, којима није била сврха решење самог питања, него да се несметано и што дуже, без контроле, на власти остане. У једном кратком перијоду, изгледало је као да ће се наћи излаза: Хрвати су дошли у парламенат. Али, они на влади нису мислили довољно на народ и на државу, па се са Хрватима опет кида. А кад је вођа Хрвата проширио базу свога покрета, те када је отпочела борба против организоване руље,
16