Nova Evropa

је; он је почео да стварно живи. Ружна Шурка из села Криводановке као да је имала рођендан: она је одједаред добила све — и азбуку, и варошке ципеле, и биоскоп, и приступ на скупштине. На скупштинама је, заједно са свим другима, решавала шта ћемо и како ћемо. Васја Смољин уписао се у металургијски течај. Било их је много, тих Коља, Васја, и Шурки. Неспретно и весело су они улазили у живот. У Свердловску (то је бивши Катеринбург) Кољка је често сретао једног просјака, који је стално понављао исте речи: Грађанине, поклоните нешто проклетоме! То је био Иван Гавриловић Благонравов, бивши професор Више Теолошке Школе. Он је био стар, неумивен и неочешљан. Када би успео да прикупи неколико рубаља, он би се жедно опијао. Његове мршаве ноге подрхтавале су. Он је спавао у подруму једне порушене куће; био је болестан и мокрио под себе. Нико није марио за њега. Некад, он је волео дописнице са изгледима Крима и Јесењу Песму Чајковског; али је на то сад заборавио, — његове су успомене биле без веза, иако насртљиве: он би у духу видео час патос своје дечје собице, изрибан воском, час дивну рибу на дугачком тањиру, а онда опет дебеле руке преосвештеног владике-ректора. Још је дисао и кретао се, али је стварно био већ мртав. Син племићског старешине Станевић, који је своју младост провео у Оксфорду, где је изучавао енглеско право и вишу школу јахања, сада је био фијакерист. Он је стењао, псовао, и трудио -се a ништа не мисли. Популарна госпођица Катеринбурга, Асја Муралова, која је боље него ико певала некад слатку песмицу „Дај да се напијем твојих пољубаца', сада је рибала казане у ресторацији и носила са собом кући мало каше у марамици. На периферији, између кућерака, лутао је ноћу човек у дроњцима, који је кликтао, као птица, — то је био адвокат Сташевски; он је двапут био у тамници, и полудео. Тако су умирали они који нису могли више да живе. На новоградњама радили су комсомолци; они су знали шта раде, — они су градили фабрику-гигант. Поред њих радили су пропале сеоске газде, које су довезли из велике даљине; то су били рјазански у туљски мужици. Њих су овамо дотерали са породицама, а они нису знали зашто; над реком је био брежуљак: њима су рекли, да ће ту градити и да ће ту одсад живети и радити... Они су личили на људе погорелце. Они су такође ПИ фабрику, али су радили са тугом у срцу и пркосно... Једне је људе Револуција 0 а друге унесрећила; — зато је била Револуција ..

Тако нам приказује Еренбург мноштво THX унесрећених и срећних особа; а и таких које су се нашле негде по средини: нити су се потпуно задржали на старим положајима, али се нису ни прикључили новом вратоломном покрету, новој