Nova Evropa

ступа санкција према Италији); ми можемо наступити према индустријским државама посве паритетно, и тражити пре узимање наше робе за узврат што ми купујемо њихову. У том случају, морају цијене бити сразмјерне, т. ј. не смије бити сувише велики диспаритет између цијена пољопривредних и индустријских пронзвода, како је то данас. Ми до данас нисмо изабрали овај пут, премда је посве јасно да је то једино могући пут у нашој трговинској политици. Увоз стране робе код нас је посве слободан; постоје само два ограничења: девизна ограничења, и царине. У погледу царина, не можемо се баш подичити систематском и одређеном политиком; ставови наше царинске тарифе тако су често нејасни да је врло тешко из њих разабрати одређене намјере надлежних фактора. Наша девизна ограничења опет никако не служе рацијоналном регулирању увоза, већ једноставно обарају нашу свеукупну спољну трговину, и то без икакова плана, без икакове јасне и логичне тенденције. Посве је крива тврдња, да наша девизна ограничења имаду позитивне трговинско-политичке сврхе; напротив, на сваком кораку ми доживљујемо неприлике управо ради ове наше »девизне политике«.

Ми бисмо дакле морали наћи пута, да увоз стране робе вежемо за извоз наше робе; а то се може постићи на три начина: преференцијалним трговинским уговорима; контингентирањем увоза, и приватним компензгцијама. Преференцијални уговори нису нам до данас могли донијети користи, кад још увијек сметају клаузуле о највећем погодовању, које преференцијале чине илузорнима. Контингентирање увоза показало је свуда лоше посљедице, па нема разлога да вјерујемо да ће код нас бити боље. Приватне компензације могу имати ефекта само ако се приватној иницијативи одреде границе овим компензацијама, а то се може постићи једино путем компензационих девиза и чекова. Компензационе девизе и чекови пружају широке могућности повећања спољне трговине уопће, и уједно омогућују увоз иноземне робе к нама једино уз извоз наше робе. На овај начин ми бисмо могли понајбоље осигурати извоз наше робе уз паритетне цијене индустријским производима, а то би значило повишење цијена наше експортне робе. То је конкретна могућност да се повећају уједно и приходи сељака и да се његови издаци на порезе сведу у праведне границе; а кад се ово постигне, онда ће се наш сељак и сам лакше »раздужити«. Тражи ли се међутим раздужење прије, према разним данашњим плановима, а не буде ли се истовремено реформирало порезе и осигурало адекватну наплату за сељачке производе, такво »раздужење« значило би једноставно настављање данашње нојевске политике.

Рг. Рикард Фукс.

59