Nova Evropa

тако може објаснити оснивање и развитак села Требижата (које сада имаде близу 300 домова). Данас Требижатско Поље представља најплоднији крај читаве Херцеговине (даје годишње око 200 вагона жита, а воћем и поврћем подмирује углавном сва околна мјеста). Како су дједови прије 90 година, тако исто и њихови унуци данас раде у том пољу, и због тога нема у Требижату неродице, суше, и глади. Свакако је мелијорација Требижатског Поља највеће привредно дјело Алипашино, њиме је Алипаша овјековјечио своје име и иза себе оставио трајан спомен у свом народу.

Да што боље ојача привредну моћ Херцеговине, Алипаша је настојао увући у земљу стран капитал. Па како јеу оно вријеме Херцеговина имала доста шуме, то се одмах помишљало на њихово искоришћавање. У Мостару је (1845) Алипаша, као управник Херцеговине, издао наредбу некојим њемачким подузетницима, којом им дозвољава да могу подићи у Херцеговачком Санџаку, а у кадилуку (срезу) благајском,пилануу којој ће се даске пилити; поред тога, дозвољава им вршити све оне радове »што им је од њихова заната«. Могу куповати те даске и Херцеговци уз исту цијену, док преостале могу слободно Неретвом слати у Њемачку, а да од тих трговаца не смије нико тражити царине. Осим саме пилане, на неколико мјеста Херцеговине подигнуте су куће и слагалишта у којима су се слагала дрва за пилану, тако се у савременим вијестима спомиње, да су њемачки закупници сјекли дубове у Дубравама и Домановићима (столачки срез), и у Коњичкој Жупи, и на Борцима (срез коњички).

Почетком године 1833 боравио је Алипаша у Азији. Кад се је враћао из Цариграда, поведе са собом у Херцеговину неког Мустафу Пиринџлију, добра и искусна стручњака за пиринач; па како је имао свог посједа у Љубушком Срезу (у Вељачком Пољу), то он одмах пошаље стручњака онамо, да испита могућност натапања. И идуће године (1834) почео се већ сијати пиринач у Бељачком Пољу на Алипашину имању (које се и данас зове »Пашина моба«). Како је ту пиринач добро успијевао, почело се са сијањем и по другим мјестима, гдје је постојала могућност натапања. Настојањем Алипаше почео се сијати пиринач у Новим селима, недалеко Чапљине. А кад су сељаци уочили да пиринач добро успијева, они су га почели сијати у Студенцима и Јасеници. За Алипашиним примјером повели су се многи херцеговачки и далматински великаши. Херцеговачки пиринач је добар, а ради своје јефтиноће извози се много у Босну, и у трговини се много више цијенио од талијанског пиринча. Најпознатија врста херцеговачког пиринча био је пиринач-љубушак. Према статистичким подацима, Херцеговина године 1868 дала је 15 вагона пиринча.

249