Nova Evropa

Доскора дође до велике борбе између бискупа Баришића и босанских фрањеваца, ради власти над босанским свећенством: Баришић је био човјек насилан, који није признавао власти и воље осим своје, био је прави паша. Ни Провинцијал се није могао одрећи права ни власти над члановима свога реда, па је тако избила та луда и скандалозна афера. Већина босанских фрањеваца била је уз провинцију, против Баришића, док су Херцеговци били из почетка неутрални; али кад је, Четрдесетих Година, борба избила свом жестином, те кад су видјели да је ни Рим није могао коначном одлуком да угуши једном заувијек, тада они ступише на страну Баришићеву, да остваре свој наум: да се наиме одијеле од Босне. Они се обратише на Рим с молбом, да им допусти градњу цркве и самостана, који би служио уједно и за сјемениште. Одлуком од 16. фебруара 1844 би им молба уважена, те већ 19. маја те године оставише Херцеговци стародревни манастир Крешево. Поведоше са собом и младе новаке клерике, те весели кренуше пјешице у своју Херцеговину. Пуким случајем било је тада у Босни двадесет херцеговачких фрањеваца свећеника, под вођством крешевског гвардијана фра Анђела Краљевића, каснијег мостарско-дувањског бискупа. Новаке су смјестили у кукавни жупски стан Черигај, а остала се браћа састаше на једној ледини на Широком Бријегу на вијећање; ту изабраше фра Анђела Краљевића првим старјешином и гвардијаном у Херцеговини, који се с осталом дружином морао сада бринути, гдје ће ин чиме ће подићи цркву и самостан. Од тога је зависило коначно признање Рима, може ли Херцеговина бити самостална црквена покрајина, или је тај бијег из Крешева само неуспјела пустоловина. Сва срећа, да је тада био самосталним херцеговачким везиром Алипаша Ризванбеговић-Сточевић, који је живио у љутој борби са босанским феудалцима, па није хтио ни црквене везе између Босне и Херцеговине. Он је више пута пожуривао у Цариграду молбу херцеговачких фрањеваца, да им се дадне ферман за градњу цркве и самостана, и напокон стиже жељени ферман, 10. јануара 1846.

И бискуп Баришић био је сит борбе са Босанцима, те се захвали на апостолском намјесништву у Босни. Херцеговци га замоле да се прими намјесништва у Херцеговини, јер су мислили с помоћу његовом лакше доћи до самосталне провинције. Светој Столици је таман то добро дошло, као срећан излаз из оне срамотне борбе, и она раздијели Босну и Херцеговину на два самостална апостолска викаријата, а Баришића именује Херцеговачким Бискупом. Баришић се настани код жупника у Сеоници, на дну Дувањскога Поља, и њему је била прва брига, да се подигне што прије бискупски стан у Мостару, затим црква и самостан на Широком Брије-

261