Nova Evropa

Осим школског и душобрижничког рада, фрањевци су почели врло успјешно рад и на економском и просвјетном пољу, оснивањем сељачких господарских задруга и сељачких школа. Особито се истакао на побијању аналфабетизма пок. фра Дидак Бунтић, знаменити културни радник и политички вођа свога народа. Оригиналне су биле његове »сељачке школе«, које су показале сјајан успјех: кроз пет година интензивнога рада, он је научио 13.000 особа несамо правилном читању и писању, него им је дао и основну поуку из осталих предмета, и многе зачланио у »Друштво Св. Јеронима«; испите је држао јавно с великом парадом, те је загријао био и одушевио за књигу старо и младо. Да није тај рад прекинуо Свјетски Рат, јамачно би Херцеговина данас била писмена земља. Осим тога, ширио је културу воћарства, дијелио воћке из државног расадника, сам ишао у села и каламио дивље воћке у питоме.

Политички рад, прије - окупације Босне и Херцеговине (1878), ишао је затим да се спасе оно сиротиње раје, подржавајући у њој живу вјеру у Бога и наду у коначно ослобођење. Никад није међу фратрима и пуком утрнула свијест, да смо ми члан живог организма, да смо дио народа који живи у троједној краљевини Хрватској, Славонији, и Далмацији, чекало се само моменат, да се ослободимо турске силе и да се сјединимо са својом браћом. Зато су се фратри увијек дизали на устанак, кад би Аустрија навалила на Турску. Па су сви балкански потлачени народи очекивали спас од лАустрије, као од најаче тадање кршћанске државе. Касније, кад се изгубила свака нада у скорашње ослобођење, фратри су се дизали да одбране сиротињу рају од нечовјечног побирања пореза, ради социјалне правде, ради погаженог човјечанства, ради најпримитивнијих људских права. Они су се дизали заједно са православнима, јер су их тиштили исти јади и исте невоље; главно је било: збацити зулум с врата.

Кад су се ослободили Срби и Грци, видјели су фратри, да се почело темељито рјешавати Источно Питање, па да није далеко вријеме кад ће се морати коначно да ријеши и судбина Босне и Херцеговине. Тада је требало заузети дефинитивно становиште које одговара хисторији и осјећају народа. ИМ одиста, године 1875 диже се задњи и одлучни устанак народа у Херцеговини, за коначно ослобођење; на челу је устанка фрањевац Иван Мусић, који се био запопио да би могао преузети вођство над устанком. Устанак је букнуо у Габели, и одмах одјекнуо у Невесињу. Борили су се заједнички и католици и православни, и борба је била ванредно тешка и жестока; али су се у њу умијешале и европске силе, које су сазвале конференцију у Мостару, да би се спор

264

и