Nova Evropa

ideala! A to je izazivalo neizmjeran ushit jednih i bijes drugih. Naročito su oštro istupali protiv ovog i ovakova Gorkog pripadnici stranačke socijalne demokracije ı drugih starih revolucijonarnih stranaka, koji se danas nalaze u emigraciji, a koji su i dosada sačuvali donkihotsku vjeru u stare demokratske ideale; оп! пе тоби да оргозје Gorkomu, nekadanjem ponosnom »burevjestniku«, moralna spoticanja i ideološku kratkovidost. Gorkij »nije bio onaj Čovjek o kojemu je on sam sav svoj život maštao, i njegovo ime u povijesti neće se nikada izgovarati sa ponosom«, — sa tugom piše nad njegovim svježim grobom A. E, Kerenskij (»Novaja Rosija«, od 1. VIL 1936), — dok su simpatizeri boljševika bili ushićeni dosljednom odvažnošću Gorkoga, koji je odlučno odbacio »predrasude«, pa su da čak proglasili »savješću naroda«, a njegov položaj i vrijednost u SSSR usporedjivali sa položajem Lava Tolstoja u staroj Rusiji!...

Maksim Gorkij je pojava životno bajoslovno slikovita i psihološki duboka. Osim toga, on je živio i radio u istorijski odlučno i neobično zamršeno vrijeme. Zato je bilo potpuno razumljivo, a možda i neizbježno, u njeđovim nazorima i postupcima nastajanje mnogih proturječnosti, koje i njegovi prijatelji i njegovi neprijatelji odveć jednostavno i jednostrano tumače. Objektivan posmatrač naći će tu obilan materijal za duboka razmišljanja. Jedno je nesumnjivo: da je Gorkij, u posljednje godine, preživljavao u duši ozbiljnu dramu, koja ga je ponekad i ponešto udaljila od umjetničkog stvaranja, i koja je u krug njegovih moralnih pogleda i političkih uvjerenja unijela brojne i bitne sumnje i kolebanja, Svakako je s njime iz života otišao nesamo prvorazredan i velik umjetnik riječi, nego i dubok i originalan čovjek i mislilac. A Revolucija je u njemu izgubila jednog od svojih najdarovitijih i iskrenih pjesnika i poštovalaca, revolucijonarca svjetskoSša značaja.

Nikolaj Fedorov.

Русија Ивана Буњина.

Песник, приповедач и романсијер, преводилац, писац мемоара, и публицист; уједно троструки носилац Пушкинове награде, почасни члан Руске Академије Наука, председник »Друштва љубитеља руске књижевности«, несуђени професор руске књижевности на Универзитету у Софији; и на крају, први Рус носилац Нобелове награде, — Иван Алексејевић Буњин, ушао је у руску литературу и добио је светско признање у Стокхолму (1933) без хуке-буке и без икаква литерарног скандала.

302