Nova Evropa

Време у које је почео да се развија и јача, и да сазрева овај таленат, било је бурно. Добар познавалац Буњина, садашњи лектор Универзитета у Дрезди, Федор Степун, у једном свом чланку о њему (»Савремени записи«, Париз 1934, књ. ТЛУ), пише ово: »Младом песнику, у то доба, било је тешко да прими у себе и свари богатство идеја што је наваљивало на њ са свих страна; а још теже му је било, да сачува индивидуалност свога талента. С леве стране насрнула је на њега политика: Маркс, Пролетер, Општина, Дума; с десне стране, естетика: Ниче, Соловјев, Бодлер, Маларме, Ибзен, Оркестар. Ово ,смјатеније јазиков. — ко би издржао!«... Сам Буњин још оштрије карактерише ово време, у говору на јубилеју чувених напредних и слободоумних руских новина »Рускија вједомости« (1913): »... Ми смо преживели и декаденцу и символизам и неонатурализам, и порнографију која се код нас звала „решењем проблема спола', и богоборство и митотворство, и некакав мистички анархизам, и Диониза и Аполона, и прозирање у вечност, и садизам и снобизам, и „примање света: и „непримање света, и најивни фалзификат народног руског стила, и адамизам, и акмеизам, па смо доспели до најгорег и највулгарнијег ,хулиганства' које се зове глупим именом „футуризам. Зар то није права валпургијска ноћ! И колико се скандала десило у тој ноћи! Готово сви наши литерарни идоли почели су своју литерарну каријеру неким скандалом .. .« Одиста, то је било доба саблажњивих »Двобоја«, »Бездана«, »Сањина«, и сличних »удараца у лице јавном укусу«. Буњин, једна од ретких појава тога бурног доба, сачувао је присебност и — неуморно развијајући свој таленат — ишао је својим путем, постепено освајајући срце читалаца, те обезбеђујући себи поштен литераран успех. Већ године 1915, чувени издавач и популаризатор страних и руских писаца, Ф. Маркс, штампа читаву збирку Буњинових дела (у шест свезака), и даје их као бесплатан прилог познатом свом часопису »Њива«; и тај тихи развитак наставља се све до 1983, до награде од два-и-по милијона динара (171.000 шведских круна), као признање за његову складну и хуману литерарну делатност.

За своју светску славу, Буњин има у многоме да захвали читавоме низу талентованих предака који пролази кроз новију руску културну историју. Порекло Буњина (чија се генеалогија налази у МГ књизи Повести руског племства) губи се у магли историје Литавске ХУ века. Свакако је један од раних предака погинуо при опсади Казана (1552), а други један био је веома близак самоме цару Ивану Грозном. Име Једног Буњина (Леонтија) налази се на буквару који је припремљен за сина Петра Великог, Алексеја, — тај Леонтије био је гравер, исто као и син му Петар, од којега су сачуване неке

303