Nova Evropa

»кули« Вјечеслава Иванова. Ближе, иако не присно, везао се за московску групу руских писаца која се искупљала око литерарног кружока »Среде«. Били су ту: Телешев, Горки, Андрејев, Куприн, и други, који су касније сарађивали на чувеним перијодичким зборницима »Знање« (које је 1902 и издало прву свеску Буњинових дела). Још године 1898 Буњин је штампао свој изврсни превод на руски чувене »Хијавате« Лонгфелова, који је награђен од Академије Наука. Године 1897 песник се оженио ћерком чувеног револуцијонара и емигранта — Цакони, али се већ након годину-и-по дана разишао са женом. Од године 1907 животни пут с Буњином дели братаница познатог професора Муромцева, првог председника руске Думе. С наградама и другим књижевним успесима долази и побољшање материјалног стања, те владајући одлично неколиким страним језицима и следујући саветима свог омиљеног персијског учитеља Сади-ја, Буњин се даје на путовања по широком свету. Он се налази више пута у Турској, виђа се на обалама Мале Азије, у Грчкој, у Мисиру до Нубије, путује и по Сирији и Палестини, Орану, Алжиру, Тунису, и на границама Сахаре, одилази бродом на Цејлон, пролази кроз целу Европу, нарочито кроз Италију и Сицилију, навраћа и у неке вароши Румуније и Србије. Али га исконска љубав враћа Русији, све док га његова Русија није издала, онако како је он сам слутио још 23. јануара 1916 (»Сан епископа Игњатија Ростовског«);

Сан страшни уснио сам ја: о поноћи, у Саборној Цркви, Из древне кнежевске вечне ложнице

Изишли су смерди са задимљеним свећама...

Гранитни гроб су носили, велик и тежак.

Ја дигох жезло и викнух; „У кући Бога Владика сам ја; презрени роде, стој!... Но они иду... Очи пламте... Њих је много.,. И ниједан се натраг не поврати...

[1]

»Смерди и робови« дошли су и донели Русији пролетерску револуцију и грађански рат, а нашем песнику — избеглиштво. Буњин се без предомишљања определио за »беле«, па је и активно сарађивао у Одеси на новинама »Јужно слово«, док му слом и пад Одесе (1920) у бољшевичке руке не донесоше прогонство (које је тако сликовито и трагично описао у приповеци »Крај«). Већ фебруара исте године Буњин је у Софији, где пристаје да буде професор на Универзитету; али експлозија паклене машине у позоришту »Одеон«, која се десила баш у близини места одређена за песника, а на које је он случајно закаснио, и затим пљачка

306

ари